Bio je dečko koji obećava. Nestvarno dobar. Posle samo jedne sezone na koledžu, napravio je krupan korak i zakoračio u NBA ligu. Tu su počeli problemi. Njujork je pričao o njemu dugo vremena. Na kraju je sve njih ostavio razočarane.
Stefon Marberi rođen je 20. Februara, 1977. Godine u Njujorku. Tačnije, u Bruklinu. Otac i majka su bili radnici koji su morali da skaču sa posla na posao kako bi prehranili decu. Nije jednostavno kada imate šestoro dece. Jedna od sestara bliznakinja, Stefani, koja je imala 12 godina kada je rođen Stefon, dala je obećanje da će paziti o mlađem bratu.
Na taj način olakšala je dobar deo posla majci Mejbel. Stefani je bila jako krupna devojčica, pa se tokom šetnje sa Stefonom, činilo da ga šeta mama, a ne sestra. Živeli su u Coney Island Projectima, na samom kraju bruklinske linije metroa. Košarka je bla praktično jedino izlaz iz ovog kraja.
Stefon i braća su bili kolektivno okrenuti košarci. Erik je, par godina pre Stefa, dobio stipendiju na Džordžiji. Tamo je igrao sa Dominikom Vilkinsom. Nije se domogao NBA lige, što je pošlo za rukom jedino Vilkinsu i Vernu Flemingu. Imao je probe u Klipersima, ali nije uspeo da se nametne stručnom štabu.
Doni, koji je takođe igrao na poziciji beka, bio je neverovatno dobar šuter. Odigrao je samo sezonu za Teksas. Jednu, ali kvalitetnu. Na kraju nije draftovan. Norman je bio jedan od najboljih plejmejkera u Bruklinu. Varanjem na testu za koledž (SAT) trajno je zatvorio vrata školarini i univerzitetu Tenesi, koji mu je istu ponudio.
Stef je pokupio sve najbolje od braće. Od Donija je “dobio” precizan šut. Erik mu je preneo čvrstinu i osećaj za koš. Norman je dao svoje veštine dribilnga i kontrolu lopte. Stefov otac je itekako vodio računa o smeru karijere najmlađeg sina, kako ne bi prošao kao starija braća. On je bio karta za izlaz iz kraja koji nikome nije prijao. Izlaz za prekovremene sate i naporne poslove.
Slično kao Džejson Vilijams, Stef je od trenutka kada je prohodao držao loptu u rukama. Sledeći korak i cilj bio je igranje u legendardnom Gardenu. Kada je prvi put u životu dotakao obruč, znao je da je spreman. Od devete godine bio je glavna zvezda šuterskog dela egzibicije u Abraham Linkoln srednjoj školi. Od jedanaeste bio je glavni akter svakog newslettera sajta Hoop Scoop koji prate košarkaška dešavanja u školama širom Amerike. Sa trinaest godina je bio toliko dobar da je igrao sa srednješkolcima tokom kampova.
Pored ogromnog talenta, posedovao je veliku aroganciju. Hodao je kao da je ceo svet njegov. Kada je osetio da njegov talenat prevazilazi neke granice uobičajenog i da je u neku ruku unikatan, odnosio je potcenjivački prema svima za koje bi ocenio da nisu dovoljno dobri. Prema nekim njegovim merilima uspeha.
Dešavalo se da kroz dranje traži od protivničkih trenera da pošalju nekoga na parket ko može da ga čuva. U Gardenu je bio tretiran skoro kao božanstvo. Čak su i vođe kriminalnih bandi, koji su dilovale drogu na Conie Islandu, imale ogromno poštovanje prema njemu. Period srednje škole bio je postavljanje Stefa na kraljevsku stolicu. Virtuelnu krunu je sam sebi stavio na glavu.
Išao je u Linkoln, što je bila neka vrsta porodične tradicije. Tradicija je bila da članovi porodice nose broj tri na dresu, pa je tim putem krenuo i Stef. Kako bi ga ostale škole privolele slale su tone poklona. Tu su bile patike, oprema, satovi.
Zanimljiv slučaj se desio tokom njegove prve godine u srednjoj školi. Harper’s Magazine pisao je članak o njemu gde je opisan kao arogantan, loših manira i narcisoidan. Kao da su predvideli šta će se u budućnosti desiti rečenicom - “Sve to ide do tačke kada će ga takvo ponašanje uništiti”.
Porodica je bila duboku uvređena pisanjem Darsija Freja koji je, prema njihovim rečima, portretisao celu porodicu na taj način. Iako nisu prihvatili ono što je pomenuto u članku, Stef je prećutno počeo da menja ponašanje. Prestao je da govori gluposti na terenu. Postao je fokusiran samo na igru i napredak. Postao je bolji u školi i polako je imao viziju kuda bi njegova karijera trebala da se kreće.
Njegova igra je počela da evoluira. Ubacivao je skoro 30 poena protivnicima uz 9 asistencija po meču. Tokom ‘95 vodio je školu do gradskog šampionata, što nijednom bratu nije pošlo za rukom. Postao je mladi heroj Njujorka.
Jurnjava za Marberijem je bila intenzivna. Veliki broj koledža je želeo da ga vidi u svojim redovima. Dugo se povlačila paralela između tih događaja i događaja iz filma Spajka Lija - “He Got Game”. Spajk Li tvrdi da Marberi nije bio inspiracija za njegovu priču. Na drugoj strani.
Marberi ima drugačiju priču.
Verujem da ste svi gledali film. Isus Šatlsvort, koga glumi Rej Alen, pohađa istu školu koju je pohađao Marberi. Dolazi u dilemu da li da ode na koledž ili izađe na draft. Na kraju bira koledž. Previše je sličnosti, ako stavimo na stranu porodičnu situaciju Šatlsvorta.
Marberi je bio među igračima koji su dobili pozive za audiciju. Međutim, kada je pročitao scenario, ego mu nije dozvolio da učestvuje na audiciju. Pitao je: “Zar da idem na audiciju da bih pokazao da mogu da glumim sebe?”
Rej Alen koji je biran samo poziciju niže od Marberija izabran je od strane Spajka Lija. Alen je te noći izabran na piku koji su trejdovali upravo Baksi i Timbervulvsi. Iz ove perspektive, svi će reći da je to bio glup potez Vukova. Ali tada, izgledalo je da je Marberi idealno rešenje.
Minesota je ocenila da im više treba igrač koji može da razigrava Garneta i Guljotu, a da pored toga poseduje šuterske veštine, nego čist šuter. Tako je Rej Alen zavšio u Baksima, ali ga je sudbina kasnije ipak spojila sa Garnetom. Marberi je bio najbolji plejmejker na tržištu i Minesota nije oklevala da ga ugrabi za sebe.
Garnet je već imao sezonu iza sebe. Dolazak Marberija bio je početak rebildinga čiji bi temelji bili izuzetno mladi igrači. Marberi je tada imao 19, a Garnet tek 20 godina. Kevin MekHejl je ima viziju u formiranju tandema sličnog Stoktonu i Melounu.
Flip Sonders je dobio mladu snagu na kojoj je mogao da gradi šampionske ambicije. Posle razočaravajućih sezona i robovanja Ajzei Rajderu, dolaskom Marberija su progledali. Došli su do skoro jednakog broja pobeda i poraza.
Minesota, od osnivanja 1989. Godine, nije uspela da oseti draži plejofa. Punih sedam godina su čekali neke nove zvezde koje će ih povesti putevima uspeha. Hladna srca navijača konačno su dobila vatru koja ih je grejala. I to jako dobro.
Ispali su u prvoj rundi, ali to nije toliko bilo bitno navijačima, koliko razvoj dve mlade zvezde. Marberi je u dve utakmice bio najbolji strelac na parketu. Pored toga je delio skoro osam asistencija u proseku tokom ove serije. Preveliko iskustvo Rokitsa bilo je presudno.
U izboru za rukija godine završio je odmah iza neprikosnovenog Alena Ajversona. Iako su Siksersi stigli do samo 22 pobede, Ajversonov učinak je bio impresivan. Drugo mesto je navijačima Minesote bilo kao prvo. Za njih je najbolji bio Marberi.
Pred sezonu 97/98 Garnet je produžio ugovor. Ovo je bio okidač za sledeći Marberijev potez. Onda se vratite na sam početak članka i novinara koji je prognozirao tok karijere Stefona. Kada je Garnet dobio novi ugovor, Stefon je počeo da lobira za sebe. Bio je sve direktniji, da bi kasnije stiglo do ucena da će napustiti ekipu ako ne dobije sličan iznos.
U sezoni 97/98 je rešio da pokaže da je jednako velika zvezda kao Garnet. Podigao je znatno nivo svoje igre, razigravajući Guljotu i Garneta. Po prvi put u istoriji, Vukovi su imali pozitivan odnos pobeda i poraza. Ponovo su ispali u prvoj rundi, ali ovog puta u pet utakmica. Nisu dozvolili “metlu”.
Minesota je povela sa 2:1 u seriji napravivši brejk u SIjetlu. U utakmicama broj 4 i 5, Geri Pejton je “razbio” Marberija. Ubacio mu je u proseku 27 poena, dok je Marberi ubacivao u proseku osam poena u odlučujućim utakmicama. “Rukavica” je bila prevelika da bi se Marberi izvukao iz nje. Pejton je pokazao ko je gazda na parketu.
U skraćenoj sezoni 98/99, Marberi je svi više iskazivao nezadovoljstvo svojim statusom. Počelo je da mu smeta hladno vreme u Minesoti, iako mu nije smetalo u prve dve sezone. Nije bilo dovoljno dolara koji bi ga ugrejali. Odjednom je Minesota bila franšiza koja nije imala budućnost, slučajući Marberija. Sve više se pričalo o povratku u rodni grad.
Želja mu je bila da se vrati u rodni grad i zaigra za Nikse. To je bio njegov san. Odbio je, više nego, pozamašnu ponudu Vukova, kako bi se vratio tamo gde pripada. Ovo je ostavilo otvoreno pitanje o njegovoj budućnosti u Minesoti.
Novi kolektivni ugovor, koji je odložio početak sezone, doneo je novine. Igrači iz Marberijeve kategorije bili su limitirani na 71 milion. Marberi je podržavao mnogo ljudi kroz zarađeni novac. Bunar je polako počeo da presušuje. Ajverson i Alen su prihvatili nove ugovore. Stefon je izjavio kako ne može da bude na terenu sa igračem sličnog kvaliteta, koji zarađuje mnogo više od njega. Mislio je na Garneta, naravno.
Njegov agent je najavljivao da bi mogao da potpiše za Bulse na kraju sezone. Minesota nije želela da izgubi sve. Trejd je bio jedino rešenje. Povratak kući je bio blizu, ali ne tamo gde je on želeo. Netsi su poslali Sema Kasela i Terela Brendona, dok je u Netse otišao Marberi.
Istina je da Minesota, sve tamo do sezone 03/04 nije uspela da probije barijeru zvanu prva runda plejofa. Garnet je igrači rastao i izrastao u mega zvezdu lige, ali do dolaska Sprivela na poziciju šutera, Vukovi nisu uspeli da pruže šapu dalje od prve runde. Možda je to bio pokazatelj da bi izbor Reja Alena te draft noći bio daleko bolji izbor. Iz ove perspektive, sigurno da da.
Netsi su bili atletski sjajan tim, posebno dolaskom Kenjona Martina sa prvog pika. Ali to je bilo sve što su bili. Da li je sve ipak bilo samo do novca? Stef je više puta pričao da je za njega košarka biznis, ali da biznis strana košarke nikada nije preplavila njegovu ljubav prema igri.
Marberi je pokušao da napravi nešto od Netsa. Koliko god da se trudio ili se činilo da se trudio, nije mu polazilo za rukom. Keri Kitls je bio večito povređen. Kendal Gil je bio igrač čije je vreme polako prolazilo, ali ni njegov karakter nije išao na ruku ekipi. Kit Van Horn je bio tek bledunjava kopija poređenja sa Lerijem Birdom. Možda je bio verzija Lerija Birda koji bi glavom šutirao na koš.
U sezoni kada je Van Horn propustio veliki deo utakmica zbog loma noge, Stefon Marberi je prvi put stigao do poziva na All star utakmicu. Njih dvojica nisu funkcionisali zajedno. Nikako. Kritikovali su jedan drugog kad god su stigli. Ali ni taj poziv nije bio spasonosni za sezonu, koja je završena užasno.
Netsi su morali nešto da menjaju. Rovitog i upitnog Van Horna, sa ogromnim ugovor, retko ko je želeo. Sledeći pik za trejd bio je Marberi. Jedino sa njim u paketu su mogli da trguju. Ciljali su i naciljali Džejsona Kida. Marberi je završio u Finiksu, dok se Kid preselio u Netse. Sansi su računali da će mladost Marberija (tada je imao samo 24 godine) biti odlična injekcija za buduće uspehe tima.
Naučen na greškama iz prethodna dva tima, shvatio je da je hemija u timu sve. Počeo je da gradi dobre odnose sa saigračima. Redovno je bio najzabavniji na timskim okupljanjima. Delio je savete “mlađim” kolegama, od kojih je dosta njih bilo istih godina.
Tamo se opet spojio sa Tomom Guljotom, na koga nije imao nikakve zamerke. Pored dolazećih zvezda, Šona Meriona i Džoa Džonsona, iskusni Peni Hardavej, Toni Delk i Rodni Rodžers bili su zalog za plejof. Ispostavilo se da je nedostatak pravog centra, jer Džejk Cakalidis to nije bio, postao koban za Sanse. Nisu se dokopali plejofa. Na drugoj strani zemlje, Kid je zdrave Netse vodio čak do finala lige.
Kada je Finiks ugrabio na draftu Amarea Stodemajera, čudo prirode, propušten na neki volšeban način od timova pre Sansa, mogli su da računaju na bolje dane. Marberi je definitivno izborio ulogu lidera. Peni Hardavej je shvatio da je vreme da se povuče u drugi plan. Konačno se formirao dinamički trio Marberi - Stodemajer - Merion. Stef je nagrađen novim pozivom na All star utakmicu.
Iako su ispali od budućih šampiona, San Antonio Sparsa, svi su videli da se Stef menja. Navijači koji su ga dočekali zvižducima, sada su aplaudirali. Finiks je na jačini tih aplauza spremio ugovor koji bi ga držao do ‘09.
Sezona koja je trebala da bude obećavajuća, krenula je očajno. Kada je Majk D’Entoni preuzeo tim, morao je nešto da menja. Peni Hardavej nije bio dovoljno atraktivna ponuda. Morao je još neko da upadne u taj paket. Ponovo je izbor pao na Marberija. I tada se javio tim koji je Marberi religiozno pratio još kao dete. Stigao je poziv Njujork Niksa.
Kao generalni menadžer stigao je Ajzea Tomas, koji je u Marberiju video svog klona. Niksi su poslali MekDajsa, Lampea, Čarli Vorda, Ajzlija i prava na Miloša Vujanića. Krug je zatvoren i Marberi se vratio na mesto odakle je sve krenulo. Čak se ponovo sastao sa Kitom Van Hornom, ali ovog puta se činilo da su pronašli trunke ljubavi u tom odnosu.
U prvoj rundi plejofa očistili su ih Netsi, tim u kojem su još uvek igrali stari saigrači. Ni igre za reprezentaciju, u koju je pozvan, nisu prošle sjajno. Amerikanci su morali da se zadovolje bronzom, iako je Marberi zabeležio jednu od najboljih partija na šampionatu sa 31 poena protiv Španije.
Leri Braun je bio trener reprezentacije. Čovek koji će nešto kasnije postati trener Niksa. Leri ga je solidno gušio, preusmeravajući ga sa shoot first-pass second, na pass first-shoot second, forsirajući Ajversona kao glavnog šutera. Sav taj džumbus doveo je do toga da favorizovani Amerikanci ne stignu do zlata. Ovo mu Marberi nije zaboravio.
Sezona 04/05 pored negativnog skora zbog gomila povreda nosilaca igre donela je i smrt rođaka, koji je upucan u delu Njujorka u kome je Marberi odrastao. Sve je krenulo kako nije trebalo. Sezona 05/06 donela je Lerija Brauna u Nikse. Već je bilo viđeno da će nastati problem u komunikaciji između njega i Marberija. Iako je tim bio popunjem talentovanim pojedincima, nisu bili ono što je trebalo — tim.
Brauna je pre toga pratio okršaj sa Ajversonom. Kako su Marberi i Ajverson sličnih karaktera, eksplozija je samo čekala da se desi. Igrač je opet pobedio. Braun je posle sezone dobio “nogu”. Svi su mislili da dolaze bolji dani kada je Tomas sišao na poziciju trenera, a praktično obavljao duplu funkciju.
Ali mračni dani su tek dolazili. Vremenom, Tomas je gubio poverenje u Marberija. Došli su u sukob tokom timskog leta, preteći jedan drugom. Razlog je bio izostanak Marberija iz startne postave. Celu karijeru je igrao kao starter. Došavši u svoj Njujork, nije ni sanjao da će već posle dve sezone biti na klupi. Navijaču su stali na stranu Marberija, uzvikujući na svakoj utakmici: “Otpustite Ajzeu!”
Ajzea Tomas je trenutno na listi Top 5 ličnosti koje navijači najviše mrze. Drži čak dve pozicije. Navijači su tokom dve sezone zvižvali često svim igračima, osim Marberiju. On je bio njihov lokalni heroj. Igrač koji je želeo nešto da napravi od Niksa. Nije. Velikim delom zbog svoje ličnosti. Manjim delom zbog spoljnih ili unutrašnjih faktora.
Iako je Tomas najavljivao da će Marberi verovatno odigrati poslednju utakmicu u dresu Niksa, Tomas je bio prvi koji je otišao. Napustio je oba mesta. Na mesto predsednika stigao je čuveni Doni Volš, dok je na klupu seo stari poznanik. Majk D’Entoni. Nakon borbe za poziciju startnog pleja sa Krisom Duhonom, trener se odlučio za manje poznatog plejmejkera.
“Napuštanje Njujorka je bio najteži izazov u karijeri. Zaista mi je teško”, rekao je Marberi.
Marberi je posle 23 utakmice za Boston, odbio veteranski minimum i priliku da oživi svoju karijeru. Priliku da se vrati danima iz Finiksa glatko je odbio. Odbio je minimalni novac koji mu je ponuđen. U trenutku kada je trebao da uđe u najzrelije godine za plejmejkera on je odustao.
Događaji po kojima je postao poznat su se desili upravo od 06/07 kada su problemi u Niksima kulminirali. Na sve to je došla smrt oca, koja ga je itekako potresla i uvela u depresiju. Prvo je imao seks sa pripravnicom koja je radila u Medison Skver Gardenu. Ostala je čuvena rečenica kojom je pozvao da mu se pridruži u džipi koja je glasila: “Želiš li da uđeš u moj kamion”.
Tokom pauze između dve sezone, dok je Tomas obavljao dualnu funkciju, pojavio se u emisiji Mike’d Up. Pojavio se pod uticajem psihoaktivnih supstanci i mentalno nestabilan. Rečenice su bile nepovezane. Počeo bi odjednom da pleše u studiju. Javljao se na telefon u sred emisije. Svoju suprugu je nazivao uličnim slengom, znate već kako.
Samo 16 dana posle izjavio je da bi želeo da igra u Italiji i uporedio sebe sa Dejvidom Bekamom, nazvavši suprugu i njega globalnim ikonama. Italijani nisu mislili tako. Onda je mesec dana posle svrstavanja u globalne ikone stao na stranu Majkla Vika, kvoterbeka Falkonsa i Iglsa, kada je optužen za organizovanje borbi pasa.
Neposredno pre proglašenja bankrota, istetovirao je na glavi znak svog brenda Starbury. Ekonomski isplative patike su human gest. Tetoviranje imena brenda na glavi, ne znam baš. Kada je popunio obrazac o bankrotstvu, bilo mu je jasno da je sve jedna velika greška. Tetovaža je i dalje tu.
Svi su mislii da je prevazišao sebe kada je kupio najbolja mesta kako bi gledao utakmicu Niksa i Lejkersa u Los Anđelesu, jer mu je bio zabranjen pristup utakmicama Niksa. Ali onda je stigao čuveni vazelin video. Prenosio je 24 sata šta radi u stanu. Taj dan je uključio čistu ekslkuzivu. Izvodio je striptiz performans. Onda je plakao uz pesmu Kirka Frenklina. Na kraju je kao poslatica došao vazelin. Pojeo je vazelin kako bi “naterao” pilulicu da se spusti niz grlo.
Onda je otišao u Kinu. Mesto na koje uglavnom idu veliki, neshvaćeni talenti NBA lige kako bi pravili rekordne cifre i uzeli velike pare. To obično traje sezonu, pola sezone, maksimalno dve. Onda potraže nešto ozbiljnije. Marberi je bio prvi od velikih zvezda koji je došao i jedini koji je toliko dugo ostao. Od usamljenog vuka transformisao se u smirenog lidera.
U Kini je proveo punih osam godina i postao malo božanstvo. Dobio je na kraju statuu napravljena i postavljena u njegovu čast. Prihvatio je kinesku kulturu i pronašao sebe. Igrao je za “Hrabre zmajeve” iz Šangži Žunga. Usledile su sezone za Fošan Dralionse, pa šest sezona za Pekinške Patke, da bi karijeri završio u Pekinškim Zmajevima.
Kineska košarka se može posmatrati kao američka. Dok pobeđuješ, bićeš voljen. Marberi je uglavnom pobeđivao i beležio neke impresivne partije. Iako je imao ideju da karijeru završi kao NBA igrač, povukao se iz košarke prošle godine. Trenutno radi kao trener Pekinških Kraljevskih boraca u Prvoj ligi Kine.
“Za mene, da budem ovde i da iskusim sve što sam iskusio nije ništa više nego ponovno rađanje. Ovde sam se ponovo rodio. Ovde je Stefon Marberi vaskrsao.”
Lomio je odbrane. Pravio je neke neverovatne poteze, od koji se neki i danas vrte u najavnim špicama. Jako teško ste mogli da mu pronađete manu kada je ofanzivna igra u pitanju. Mogao je da stvori nešto veliko ni iz čega. To je bila njegova velika prednost.
Da li je na kraju naučio na svojim greškama? Rekao bih da jeste. Da li je bilo kasno? Za sve nas koji smo voleli da ga gledamo, jeste. Za njega samog, nije. Pronašao je svoj mir i nastavio da igra košarku koju je toliko voleo. NBA liga? Ostala je bez velikog talenta. Ne prvi, nikako poslednji put. Na kraju ostaje čuveno pitanje — šta bi bilo da je bilo?