NBA je liga najatraktivnija košarkaška pozornica. Na njoj su nastupali mnogi sjajni igrači koji su "kažnjavali" obruče iz večeri u veče. Ali samo jedan je to radio na specijalan način. Na način koji do tada nikada nismo videli, a videli smo ih mnogo. Vince Carter - Half man, half amazing. Potpuno zaslužen nadimak, a sada ćemo videti zašto. Ovo je priča o njemu...
Superheroj koji leti je do tada viđen samo na filmu, pod imenom Superman. Od tog momenta i pojave Vince Cartera, mogli smo da vidimo superheroja koji leti uživo. Umesto plašta i logoa S na grudima, nosio je dres broj 15 sa T-Rexom na grudima.
Od čoveka koga su svi pominjali zbog zakucavanja, uneo je novu dimenziju u svoju igru kako je sazrevao i postao istinski superstar lige. Više nije bio etiketiran kao naslednik jednog ili drugog igrača. Postao je svoj, izgradio svoj stil i ostao dugovečan.
Pandemija je sprečila da se rastane od košarke kako je zaista zaslužio. I da se liga nastavi, njegov sadašnji tim u tome neće učestvovati. Mnogi su mu zamerali što još uvek igra, ali je on i sa 43 godine ubacivao prosečno pet poena po meču. Među pet najstarijih u istoriji, Vince je bio najefikasniji u svojoj poslednjoj sezoni.
Vince je loptu počeo da tapka na Daytona Beachu, Florida. Imao je samo dve godine kada je prvi put u ruke uzeo narandžastu loptu koji više nije ispuštao. Obožavao je košarku. Disao je košarku. Možda u tome leži tajna njegove ogromne želje za igrom.
Ako ste mislili da mu je idol bio Michael Jordan (pohađali isti koledž) ili Dominique Wilkins, prevarili ste se. Idol mu je još od prve pogledane utakmice bio Julius "Dr. J" Erving. Divio se doktorovoj sposobnosti da skoči i zadrži se u vazduhu duže od bilo koga u ligi. Pri svakom odlasku na basket, kopirao je njegove poteze. Toliko je sve divlje izgledalo da su mu prijatelji dali nadimak "NLO" (Neidentifikovani leteći objekat).
"Dolazi Sunshine, dolazi Sunshine", čulo se na betonskim terenima kada bi Vince prilazio. Nije bilo društvenih mreža, ali su svi znali ko je Vince Carter. Nadimak nije dobio zbog države u kojoj je rođen, već zbog svog nasmejanog lica.
Već sa 11 godina mogao je da dotakne obruč. Samo godinu kasnije mogao je da zakuca loptu. Pored košarke, roditelji su želeli da višak energije usmeri na druge stvari. Tako mu je očuh ponudio nekoliko instrumenata, a Vince bi odabrao trubu. Uvek je želeo da vodi, da bude prvi. Da nameće ritam. Truba je bio njegov idealni instrument.
Na terenu nije trubio, niti svirao. Na terenu je kažnjavao protivnike, a kako je to izgledalo pogledajte na videu. Inače su zakucavanja iz srednje škole.
Ujak mu je bio mentor kroz njegovu poluprofesionalnu karijeru. Ujak koji nije uspeo da se nametne u Bullsima, vratio se u Daytonu i pokušao da mladog Vincea izvede na put. Na kraju je uspeo, uz neizmernu pomoć Carterovog talenta koji je naprosto bilo teško ignorisati, posebno što je bukvalno leteo po terenu.
Vince je postao zvezda još na srednjoj školi. Punio je protivničke košarke od vikenda do vikenda. Gotovo stalno je bio udvajan, što ga je često frustriralo. U jednoj takvoj situaciji pri zaletu na koš, Vince se odrazi ranije nego što bi trebalo. U prvom mahu je želeo da položi loptu, ali je u sekundi promenio mišljenje i spektakularno zakucao. Svi na terenu su stali, otvorenih usta gledajući - šta je ovaj upravo uradio?! Sudije su morale da podsete igrače da se utakmica nastavlja dalje.
Kada ga je trener Charlie Brinkerhoff pomerio sa beka na krilo, tada su brojke Cartera eksplodirale. Postao je ubrzo "Mr. Basketball" Floride. Svi su bili ubeđeni da će izabrati Floridu ili Florida State, ali se odlučio da napusti državu i obuče dresu North Caroline. Svi su postavljani pitanje zašto je birao koledž tim koji vodi Dean Smith, jer se Carterova igra nije uklapala sa njegovom filozofijom.
Nije mogao da zna šta ga čeka među Tar Heelsima. Tim za koji su nastupali čuveni igrači, pre svega Jordan i Worthy, pa onda Wallace, McAdoo, Stackhouse, Perkins, Daugherty, Fox, Smith i mnogi drugi. Ono što ga je dočekalo su naslovne strane. Pre nego što je dobio svoju opremu, na MTV kanalu je video klince kako nose dres sa brojem 15. Vince je već bio slavan.
Tar Heelsi su ostali bez svojih velikih zvezda, Rasheeda i Stackhousea, ali su stigli Carter, Jamison i Okulaja (koga se sećate iz mnoštva evropskih timova i reprezentacije Nemačke). Kao veliki talenti trebalo je da nastave niz Deana Smitha. Reputaciju sa kojom je došao među Tar Heelse nije u potpunosti ispunio. Brzo ga je Smith prikucao na klupu, pre svega zbog izostatka svega osim atraktivnosti.
Rad na sebi i detaljima koji bi unapredili njegovu igru značajno su uticali da Smith postane oduševljen napretkom. Podigao je nivo defanzivne igre, ali dodao širi repertoar ofanzivnih trikova i šuteve. Dve godine zaredom, pre prijave na draft, Tar Heelsi su stizali do Final Foura, ali oba puta su gubili u polufinalu. U oba poraza je Shammond Williams imao katastrofalno šutersko veče, uz poslovično dobre Cartera i Jamisona.
Između druge i treće godine, tokom leta, Carter je igrao čuvene pick up utakmice i tu se prvi put sreo sa svojim daljim rođakom. Svi znamo ko je u pitanju - Tracy McGrady. Tada nisu uopšte znali da su rođaci. McGrady je na porodičnom okupljanju sreo Carterovog strica koji ga je pitao: "Da ne znaš možda našeg rođaka. On je isto košarkaš, igra za Karolinu?". Posle malo razgovora, Tracy je saznao da je samo nekoliko dana pre upravo igrao protiv svog rođaka.
Carter je razmišljao da ostane sve četiri godine na UNC, ali ga je pokolebala odluka Antawna Jamisona koji je odlučio da se prijavi za draft. Otišao je po savet, od koga drugog nekog legendarnog trenerskog dvojca, Smitha i Guthridgea. Njihov odgovor je bio - da, vreme je da ideš dalje.
Prvi pik je bio jedan od većih promašaja drafta, Michael Olowokandi. Jamison je biran sa pozicije četiri, dok je Carter biran odmah nakon svog saigrača. Međutim, timovi koji su ih birali su odlučili da zamene pikove, pa je tako Carter umesto u sunčanoj državi, završio na severu, u Kanadi. Mrtva trka je bila ko je otišao u lošiju organizaciju.
Jedina olakšavajuča okolnost za Cartera bila je ta što ga je tamo čekao rođak Tracy, koji je pravo iz srednje škole došao godinu ranije. Toronto je imao ideju da gradi tim na dvojici mladih talentovanih igrača. Ovaj rizik se isplatio, jer su već u sofmor sezoni Cartera ušli u plej-of. Dva mlada i atraktivna igrača su pored publike, donosili i pobede.
Međutim, nije sve bilo lepo kako je izgledalo. Ako ste čitali Šekspirove tragedije, mnogo njih ima zaplete koji nisu nekako logični. Ono što je kristalno jasno je to da protagonisti završe tragično. To važi za Cartera. Kao da je moderna interpretacija Šekspirovog dela.
U jednom momentu je bio zamišljen kao naslednik Jordana. Dinamični šuter žestoko obdaren sposobnošću da leti, u drugom momentu česte, ne toliko ozbiljne, povrede sklonile su ga sa mape popularnosti do ivice nevidljivosti.
Nekako poslednje Wow! što je ostalo od Cartera je verovatno najbolje takmičenje u zakucavanjima ikada. Najbolje predstava igrača koji je kasnije služio kao inspiracija mnogima, uključujući Gordona i Lavina. To takmičenje sam pogledao bezbroj puta. Godina 2000. nam je počela na najbolji način. Samo što sam postao punoletan, imao sam priliku da svedočim nečemu nestvarnom.
Ono zakucavanje kada mu ostaje ruka do lakta u obruču, samo je začinila čitav šou. Otvaranje sa 360 stepeni windmill zakucavanjem i faca Shaquille O'Neala je bila neprocenjiva. Asistencija rođaka za još jedan mini spektakl. I već pomenuta zakucavanja za kraj. Vilica Steve Francisa je ostala otvorena sigurno minut. Shaq je pravio video zapise kako mu ništa ne bi promaklo. Jason Kidd je malo posramljeno sebi postavljao pitanje, da li je ovaj čovek vanzemaljac ili šta?
Zakucavanja na All staru su jedno. Sami ste na terenu. Imate vreme da smislite šta ćete uraditi. Ali raditi tako nešto na terenu je druga dimenzija igre.
Pogledajte kucanje protiv Pacersa, kada je izvukao loptu iz kolena i zakucao na drugi obruč. Pa protiv Clippersa, pa odnošenje Mourninga skoro u penziju. Pa zakucavanje preko Mutomba, kada je bio blizu da ga preleti. A onda je zaista jednog preleteo. Kada je Dream Team igrao utakmicu protiv Francuske, Carter se zaleteo i preskočio Fredericka Weisa visokog 218 centimetara.
Eto, to je bio Vince. Pravo čudo prirode.
Osim ruki sezone, u sledećih osam uzastopnih je biran na All star. Ruki godine, dva puta izabran u najbolji tim lige. Vince je postajao velika zvezda lige. Trebalo je samo da nastavi tim putem, ali se nekad činilo da igra isključivo radi zabave. To su mu mnogi saigrači zamerali, najviše čvrsti i preki, Charles Oakley koji ga je gledao kao sina. U Torontu se zabavljao.
Navijači Raptorsa su mu najviše zamerali što se u svojoj najboljoj sezoni zagrcnuo u plej-ofu. Protiv Knicksa je bio odličan u petoj utakmici. Onda su došli na red Sixersi sa Allenom Iversonom. To je bio pravi revolveraški obračun dve velike zvezde. U sedmoj utakmici Carter je šutirao očajno iz igre i na neki način značajno doprineo da Sixersi dobiju sa pola koša razlike. Carter je čak imao šut za pobedu koji je promašio.
Sixersi su otišli kasnije u finale sa Lakersima. Dodatne kritike su usledile, jer je Carter na dan sedme utakmice otišao u Chapel Hill na dodelu diploma. Žarko je želeo da bude prisutan na ceremoniji. Stigao je tik pred utakmicu, a to je iskorišćeno da mu se dobro natrlja nos nakon ispadanja Raptorsa u polufinalu.
Uz Chrisa Bosha i pažljivo građenje tima, te izostanak povreda, mogao bih da potpišem da bi ovaj tim napravio nešto. Međutim, strpljenja je bilo sve manje u upravi Toronta. Osećalo se da nešto ne štima. Kada je mogao da ode Tracy, zašto ne bi mogao Vince. I tako je stigao trejd sa Netsima. U zamenu su stigla dva Williamsa i Mourning, koji nikada nije zadužio dres.
Uprava Netsa je ovo pre svega uradila jer su morali da smire Jasona Kidda. Posle odlaska Kenyona Martina, sa ostankom na samo jednom potentnom šuteru, Kidd je postajao nervozan. Dolazak Cartera je napravio triple star petorku - Kidd, Jefferson i Carter.
Iako je sve delovalo obećavajuće, iako je Vince pronašao svoju šutersku formu, Netsi nisu mogli dalje od polufinala konferencije. Netsi više nisu uspeli da ponove sezonu 2002/03. kada su stigli do finala lige. Čak ni titula konferencije nije bila dokučiva. Po raspadu triple star petorke, Carter je još jednu sezonu vodio bitku protiv vetrenjača, da bi se posle kratke epizode u Orlandu (koja i nije bilo loša, jer su igrali finale konferencije), otisnuo na zapad.
Blic epizodu u Phoenixu, pa Dallas, Memphis, Kingsi i na kraju Hawksi, gde je po svemu sudeći završio karijeru. Rečenica koja ga je verovatno koštala popularnosti i reputacije se desila po odlasku iz Raptorsa. U intervjuu za TNT, na pitanje da li je igrao sa 100 odsto mogućnosti u dresu Toronta, reka je: "U poslednjim godinama nisam. Bio sam srećan što sam imao ovakav talenat. Postaneš malo razmažen kada možeš uraditi toliko stvari na visokom nivou. Nekad pomislite da uopšte ne morate previše da se trudite".
U dve sezone tokom svoje dugogodišnje karijere je išao preko 27 poena u proseku. Većina je očekivala da će taj prosek biti dostižan za Cartera u više sezona, osim te dve. Imao je potencijala, iako ga mnogi vide kao čoveka koji ide na prodore, trči kontre i zakucava. Zapravo, Vince je bio dobar šuter. Vrlo dobar šuter, uz sve ostalo. I zašto je tako brzo pao, verovatno niko nema odgovor? Verovatno ni on sam.
Moguće da je mislio da je talenat sasvim dovoljan da uspete. Moguće da ga je progutalo takvo razmišljenje. Moguće da je očekivao da će sećanje na prime time Cartera živeti večno i kod trenera, kao i kod uprava klubova. Na drugoj strani, povrede su bile često prisutne u njegovoj karijeri, a to zna itekako da pokvari momentum.
Druga teorija, pored povreda i manjka posvećenosti, sadrži sledeće. Charles Barkley koji ga je prozvao "Half-Man, Half-A-Season", rekao je da je Carter bio suviše fin da bi postao velika zvezda. Kada je Jordan biran na All star u poslednjoj sezoni, Carter je prepustio mesto u startnoj petorci velikom Jordanu. Barkley je rekao da su sve velike zvezde nalazile način da motivišu sebe, dok je Carter bio previše dobar da bi bio fokusiran na sebe.
Treća teorija je da su problemi u porodici odvlačili njegovu pažnju od terena. Svi znamo da problemi u porodici odvlače pažnju od našeg posla, a Carteru je košarka bila posao. Neki igrači znaju to da kanališu i postanu bolji na terenu, kao Jordan kada je izgubio oca. Carter to nije umeo. Mentalno je bio drugačiji od drugih zvezda. Ako treba da kažem, bio je "mekši". To ga je koštalo.
Vince nije bio clutch igrač. Nikada mu to nije polazilo za rukom. Želeo je da šutira kada je u zoni, a većina stručnjaka smatra da bi stil koji LeBron James gaji više pristajao Carteru. Najveći problem je bio što niste mogli da se oslonite na njega u zaista važnim utakmicama. Kada vam jednom nakače tu etiketu, nema koševa koji je mogu skinuti.
Tragedija ili ne, Vince je bio elita. Elitni all around igrač koji je na terenu mogao sve. Pored toga, bio je jedan od najboljih momaka u celom NBA cirkusu, što je sigurno doprinelo da kritike na njegov račun budu mnogo blaže, nego što bi realno bile.
Poslednji predstavnik košarke koja je bila drugačija od ove danas. Čega se vi sećate o Vince Carteru? Verovatno istog kao i ja. Kao i svi ostali. Sećamo se tog leta februara 2000. godine. Let kome je došao kraj u dresu Jastrebova, nekako slikovito i baš kako treba. A kad se sve ovo bude završio i krene košarka, bez Cartera, ostaće gomila klinaca koja će želeti da zakucava samo kao Vinsanity.
Half man, half amazing.