Prvi radni dan na novom poslu. Ponovo novajlija. Po ko zna koji put.

Prihvataš da je sasvim normalno da za godinu dana promeniš četiri posla jer je ovde sreća imati ikakav posao, a menjati ga kad ti ne odgovaraju uslovi spada u ekskluzivu. I svaki put kao da započinjem novu vezu, nadam se da ovaj put dasa nije duševno poremećen, aljkava cicija, sitničavi baksuz, lažljivi kockar i alkoholičar... Biću strpljiva, a strpljen je spasen. Zaslužila sam finu osmočasovnu familiju bez lude svekrve predvodnice.

U običnom razgovoru sa mojim petnaestogodišnjim muškim detetom između pomozi mi da stavim zavese i sipaj kučetu vode, pita on mene kako da zna da li ga ona voli I da li bi mogao nešto dodatno da uradi da je fascinira.

Videla sam je pre neki dan prvi put. Fina, lepa devojčica. Lepo vaspitana. Kada je odlazila u očima sam joj prepoznala onaj pogled koji sam imala kada sam sretala roditelje nekog mog dečka odlazeći iz njegove kuće. Pogled prožet sramotom što znam da oni znaju šta smo radili u njegovoj sobi, neprirodno širokog osmeha odlazeći i pokušavajući da ostavim što bolji utisak u tih nekoliko sekundi.

Razmišljam šta da kažem dečaku od petnaest godina, a da iz mene ne progovori njegova majka, već ona prijateljica u meni kojoj se obratio. Rekoh mu da ga ona voli, i da se to vidi. Rekoh mu da ga voli zato što je fin prema njoj, jer dođe po nju i isprati je do kuće. Odvede je u šetnju i na sladoled... Uvek joj odgovori na poruku, ne kasni na sastanke i poštuje dogovore. Osobine retkih džentlmena.

Kada se ne budete više voleli, to će izgledati kao da je presečen naponski kabl između vas dvoje, kao da je nestalo struje, i vaša ljubavna mašina prestaje da radi. U čoveku je prirodno da mu ta mašina uvek radi, pa ćeš nakon tog nestanka struje potražiti novi izvor napajanja, i ponovo će se upaliti svetla, proradiće klipovi, pištaće para na sve strane, sve će biti usijano od glave do pete...

I tako ceo život, sine moj. Nikada nećeš prestati da očekuješ vatromete, tu si na mene.

Pita me da li zaljubljenost bledi i kojom brzinom. Bledi sine, otprilike kao kad kupiš fenomenalnu, baš skupu jarko crvenu majicu, pa sledećeg leta bude roze, onog tamo bebi roze, a narednog ide u krpe za prašinu. I kad uzmeš onu krpu u ruku, prosto ne veruješ da je to nekad bila jarko crvena majica koju si mnogo platio, nosio je u svečanim prilikama I prao pažljivo izvrnutu na naličje.

Otprilike tako. "Krpa", ponovi on zamišljeno. "Razumem skroz". 

Pitao si me da li treba nešto dodatno da uradiš da bi je fascinirao... Sine, u tim godinama ona je fascinirana što si se istuširao pre nego što je došla. Ako baš želiš da uradiš nešto posebno, napravi špagete, pa je odvedi u zvezdarsku šumu da ručate. Sigurna sam da bi je to baš fasciniralo. Ona je to zaslužila jer te usrećuje. Ona koja ti kida živce, a biće ih, nju nemoj da vodiš u šumu na ručak.

Kaže on da je to baš dobra ideja.

Ja mu kažem da znam da je dobra ideja i da ih imam za ceo njegov život, a da nijednu ne ponovi dvaput.

Pita me da li mogu da mu nabavim neki kaktus za njen rođendan, ja mu kažem da uzme jedan moj baš veliki i vredan, i da joj takav niko neće pokloniti. Neka te po tome pamti zauvek. Ako ume sa kaktusima, biće joj podsetnik u životu na jednog mnogo finog dečka koga je volela. Setiće se toga kada bude imala dvoje male dece, u haosu koji život nosi, neraspoložena, umorna od svega, pogledaće prema prozoru i ugledaće veliki kaktus koji je kao devojčurak dobila od tebe za rođendan.

"Maamaa, previše si razvodnjila temu", kaže moj sin.

"Ponesi stoljnak u šumu. Mnogo fasciniranih je sedelo golim dupetom tu gde ćete vas dvoje da ručate", odgovorim.
-----------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ