Malo ko o ljubavi i zajedništvu više zna od od Dragice i Gojka Kerkeza, koji su 10. februara ove godine obeležili 64. godišnjicu braka. Posetili smo ih u njihovom domu i saznali recept za uspešan brak i dug život.

Kerkezi danas žive u Čelarevu, mestu pored Bačke Palanke u Vojvodini, a iz rodnih Prkosa, seoca pored Bosanskog Petrovca, otišli su pre dvadeset godina, bežeći pred Olujom. Gojko, koji ima 90 godina, poljubio je tada dovratak kuće u kojoj se rodio i živeo 70 godina i rekao: "Nikad više“. Ostavili su sve što su imali i krenuli u nepoznato.

 Iako im je oboma sećanje na rat u BiH teško i mučno, kažu da su srećni jer su izvukli živu glavu i oni i četiri njihova sina.

Pitamo Dragicu kako su se zaljubili, a ona se malo osmehuje i neodređeno kaže: "Dogovorili nam da se upoznamo“. Taman kad pomislimo da to i nije baš romantičan početak, dodaje:

"Bio je lep kao slika! Svaka ga je cura htela za muža!“

Iz susednog Vrtoča Dragica se u Prkose doselila u februaru 1952., a već u decembru rodila je prvog sina. U narednih desetak godina rodila je još tri. Najstariji je postao profesor, a i ostali su, kako su stasavali za vojsku, odlazili svako svojim putem. Rodilo im se šestoro unučadi, koji su im dolazili leti i za praznike, i proveli bi Kerkezi jedan sasvim običan i dobar život da ih nije zadesio rat početkom devedesetih.

Svoju kuću su napustili u žurbi, spakovali su najpreče sitnice, otvorili štale i podrume, raspustili stoku i pešačili dvadesetak kilometara, dok ih vojska nije stigla i povezla. I dan danas Dragica se seća po imenu svake životinje koju su ostavili.

"Ostadoše mi dve lepe mace, i sad mi žao zbog njih“.

A Gojku to nije bio prvi rat. On je učestvovao i u onome koji je završen 1945. Bio je partizan, odlikovan spomenicom, i učesnik slavne Bitke na Sutjesci. Nerado priča o ideologijama, bivšim predsednicima i politici. Za njega se to završilo kada se 1945. vratio kući i voleo bi, kaže, da više nikad nije ni čuo za reč 'rat', a kamoli doživeo još jedan.

Dok pričamo, Dragica posluje po kuhinjici, pa se vrati na kauč da ih uslikamo. Gojko uglavnom ćuti, naviknut da žena priča za njih oboje, a i delimično što slabo čuje. Svako malo, nutkaju nas nečim: "Hoćete kavu? Bi li soka? Hoćete suvog mesa da probate? Znate kako su lijepe kobasice! Ima i pasulja.“

Dragica nam se pomalo šaljivo žali na "đeda“.

Prkosi zaboravu: "Poludjeću više od smišljanja šta bih mu napravila da jede. Šezdeset godina muku mučim s njim, šta god napravim neće“, žali nam se, i dodaje: "Ali zato i živi ovoliko dugo...“.

Gojko, naime, ne jede meso, ali ne iz pomodarstva, nego, kako kaže, zbog zdravlja. Sinovi kažu da je ključ njegove dugovečnosti - umerenost u svemu.

"Nikad se on nije prejeo, prepio, niti preterao u bilo čemu. Čak ni u veselju, ni žalosti. Oduvek se dobro pazio, jeo koliko mu treba da živi, ali uvek je bio probirljiv. Sir, mleko, čaj, malo hleba, ponekad nešto slatko i to je to“, priča nam jedan od sinova, Sretko.

Čini se da je umerenost čarobna formula za dug život, jer sem slabijeg sluha i starosti, Gojko nema većih zdravstvenih problema. Vidi se to i po lekovima koje drži u blizini kauča - biljni sedativ, da lakše zaspi, aspirin i vitamini. Dragičina "apoteka“ je nešto opremljenija, iako je ona desetak godina mlađa, ali na pitanje o zdravlju, odmahuje rukom.

 "Kad je čovjek star, sve ga boli. I noge, i ruke, i glava i duša. Ali, šta bi, tako je kako je, ne može doktor ni lijekovi starost izliječiti“, kaže.

Iako u poodmaklim godinama, oboje su i danas bistoga uma, brinu se jedno o drugom, a i smisao za humor im je živ. Dani im prolaze polako, u iščekivanju da im neko navrati, a večeri uz televiziju.

Gledaju dnevnik, "Žikinu šarenicu“, poneku muzičku emisiju. Deda izbegava političke emisije, da se ne nervira.

Prati nas do dvorišne kapije, iako sporo hoda, insistira da izađe s nama i "vidi naša kola“.

Odlazimo, a on nam dugo maše, pa se vraća u kuću "svojoj babi“.