Po ovome se vidi ko (ni)je bio voljen u detinjstvu

Iako je istina da je svačije detinjstvo drugačije – jer su i svi roditelji i deca različiti – postoje neki obrasci ponašanja koji su zajednički ljudima koji nisu osetili roditeljsku ljubav u detinjstvu.

 Stabilni roditelji odgajaju decu koja osećaju da ih oni podržavaju i razumeju. Deca koja su odrasla okružena ljubavlju naučila su da su veze sa drugima stabilne i pune međusobne brige, znaju da je svet mesto koje treba istražiti, ali da oko sebe imaju ljude koji brinu o njima. Takva deca imaju sigurnu bazu.

Sa druge strane, dete koje su odgajili nepouzdani roditelji, oni koji nisu uvek bili tu za dete, smatra da su odnosi sa drugima nesigurni i da ništa nije garantovao. Takvo dete je odraslo okruženo anksioznošću i gladno je ljubavi, sigurnosti.

Dete suzdržanih roditelja naučilo je da bude ratoborno, da se oslanja na sebe i izbegava da se veže za bilo koga. Iako zbog načina na koje je odgajano izbegava privrženost, jedan deo te, sada odrasle osobe, želi bliskost sa nekim, ali se istovremeno toga užasno plaši.

Ovakvi obrasci odgajanja utiču na ponašanje dece i u odraslom dobu, kao i na njihova prijateljstva i ljubavne veze.

2. Nerazvijena emocionalna inteligencija

Dete uči o svojim osećanjima kroz interakciju sa roditeljima. Gestovi majke i oca, njihove reči i ponašanje uče dete kako da se smiri kada je uplašeno ili mu nešto ne prija. To ima i ključnu ulogu u načinu na koji će kao odrasle osobe izražavati emocije, kako će ih nazivati, na koji način će se suočavati sa strahovima i negativnim emocijama.

Dete koje nije bilo voljeno i paženo odrašće u osobu koja ne ume da reguliše emocije – ili će biti preterano emotivno ili će oko sebe izgraditi zid. Oba ova obrasca utiču na veze sa drugim ljudima, utiču na to kako će dete kada odraste nazivati emocije i kako će ih koristiti, a sve su to ključni aspekti emocionalne inteligencije.

3. Poremećen osećaj sebe

Majčino lice je prvo "ogledalo" u kojem dete vidi sebe. Ukoliko na maminom licu vidi odsjaj prihvatanja, otvorene komunikacije kojom joj šalje poruku da je ono dobro baš takvo kakvo je, i ono samo će prihvatiti sebe.

Ukoliko roditelji, pre svega majka, ne pokazuju ljubav prema detetu na ovaj način, već u ono u njihovom "ogledalu" vidi samo mane i neadekvatnosti, ako ga roditelji ignorišu, ono razvija osećaj da nije dovoljno dobro. Isto važi za dete koje roditelji konstantno kritikuju.

4. Nedostatak poverenja

Da bi odrasla osoba mogla da veruje drugima, u detinjstvu je morala biti naučena da je svet bezbedno mesto, da ljudi imaju dobre namere, iako ponekad nije sve lepo i dobro.

Ukoliko dete odrasta pored nestabilnih roditelja, koja mu ne pružaju dovoljno ljubavi, ako ga često kritikuju, ono uči da su međuljudski odnosi nestabilni i opasni. Zbog toga smatraju da ne treba da veruju drugima niti da se na njih oslanjaju.

Ljudi koji nisu bili voljeni u detinjstvu, koji nisu imali pažnju roditelja, imaju problema sa poverenjem kasnije u vezama, a posebno sa prijateljstvima.

5. Problemi sa granicama

Roditelji koji vole svoje dete i brinu o njemu uče ga da postoji zdrava distanca čak i u bliskim prijateljstvima i odnosima. Na primer, majka neće terati dete na interakciju kada ono nije spremno za to. Njeno ponašanje reflektuje razumevanje da postoji određeni "lični prostor" i da svaka osoba ima pravo da se ponekad povuče u sebe.

Dete koje nije imalo pažnju i ljubav roditelja neće imati nikakve bliske veze sa drugima i želeće komunikaciju na takoreći veštačkom nivou, kako njegova nezavisnost ne bi bila ugrožena. Takvo ponašanje se često razvija kao odgovor na roditeljsko nepoštovanje određenih granica i na njihovu nepouzdanost.

Deca nametljivih roditelja ne razumeju šta je zdrava distanca i želju prijatelja ili partnera da bude malo sam shvataju kao odbijanje. Oni veruju da je interakcija sinonim za ljubav, što je potpuno pogrešno.

6. Toksični prijatelji i partneri

Svi podsvesno tražimo ono što nam je poznato. Osobe koje su imale brižne roditelje, tražiće i takve prijatelje i partnere. Velike su šanse da deca u prijateljima i partnerima traže neke osobine svojih roditelja jer im to uliva neku sigurnost. Oni koji su odrasli u nezdravom okruženju podsvesno će birati toksične prijatelje i partner jer će im to delovati kao bezbedan izbor, iako nije.

Sve dok odrasla osoba ne prepozna načina na koje su ga roditelji povredili u detinjstvu, nastaviće da stvara (lošu) emocionalnu atmosferu u kojoj je odrastalo.

7. Strah od neuspeha

Niko ne voli neuspehe, ali su oni sastavni deo života. Ipak, deca koja su bila voljena i osećala su se bezbedno pored svojih roditelja neće zbog neuspeha smatrati da nisu vredna. Naravno, neuspeh će ih zaboleti, ali će ga shvatiti na pravi način – kao iskustvo iz kojeg nešto novo može da se nauči.

Dete koje nije odrastalo u zdravoj sredini punoj ljubavi neuspeh će doživeti kao dokaz da ne vrede, što će potpuno srozati njihovo samopouzdanje.

8. Osećaj izolovanosti

Svako dete koje ne oseća ljubav i brigu roditelja veruje da sva druga deca na svetu imaju dobre roditelje koji ih vole, maze i paze. Kao rezultat toga, ovo nevoljeno dete će se osećati izolovano i uplašeno, pa će čak i nastaviti da se izoluje jer ga je sramota zbog toga. Nikome neće govoriti o tome.

Više od svega, odrasli ljudi koji nisu bili voljeni u detinjstvu, žele da imaju osećaj pripadnosti negde.

9. Ekstremna osetljivost

Strah od odbijanja često komanduje svetom dece koja nisu bila voljena jer je svako odbijanje i neuspeh za ovu decu potvrda da su roditelji "bili u pravu" - da jedu bezvredna.

Njihova osetljivost je još veća kada ih roditelji ili neko drugi optužuje da su previše osetljivi - što je najčešća fraza koja se izgovara kod verbalnog zlostavljanja.

10. Konfliktnost

Konstantna potreba za roditeljskom ljubavlju i podrškom, dok dete istovremeno polako shvata na koji način su ga roditelji povredili - time što ga nisu dovoljno voleli i brinuli o njemu - može da bude uzrok problematičnog ponašanja. Ti osećaji pothranjuju nesigurnost, zbunjenost, unutrašnje nemire.

Imajte na umu da je prvi korak ka "oporavku" priznanje. Dakle, da bi neko uticao na svoje ponašanje, mora prvo da prihvati činjenicu da je ponašanje roditelja u detinjstvu barem delom krivo za to, i da utvrdi u čemu je tačno (bio) problem.