Irina i Vasilije Vojvodić su pre 18 godina dobili Hristinu, a onda su se ređali Jovana, Stefan, Danilo, Anastasija, Marko, Marija, Marta, Teodora i Jovan, koji ima svega godinu dana. Tako brojnu porodicu teško je zateći na okupu čak i za Badnje veče, a MONDO ih je na službi u crkvi Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju zatekao skoro u punom sastavu.

Tata Vasilije objašnjava nam da je prisustvovanje službi i paljenju badnjaka gotovo jedini praznični običaj koga se njegova porodica striktno pridržava svake godine, jer u gradu nemaju mnogo mogućnosti da ispoštuju tradiciju. Nakon toga mališani se "rastrče" da budu položajnici kod kumova ili porodičnih prijatelja. Božićno jutro rezervisano je za prisustvo Svetoj liturgiji.

Između svih tih obaveza MONDO je zavirio u njihov dom i njihovu svakodnevicu.



Na sam spomen da su jedna od tri beogradske porodice koja ima desetoro dece, nailaze na neobične reakcije - pitaju da li su sva deca zajednička, da li ima blizanaca... Irina uz blagi osmeh prepričava da za nju najčešće pitaju da li ima završenu i osnovnu školu, a ona je uprkos tome što je ukupno sedam i po godina bila trudna završila Filozofski fakultet. Iako po struci prevodilac poslednjih 18 godina je 24 sata zaposlena kao majka.

Vasilije radi kao sekretar Bogoslovskog fakulteta i to je mesto gde dobija platu, s obzirom na to da ima diplomu Pravnog fakulteta, a u međuvremenu je završio i Bogoslovski institut koji ima rang više škole.

Ipak, pred svoju decu ne postavljaju visoke ciljeve. Kažu da im je najvažnije da budu dobri ljudi.

A oni su i dobri đaci. Mama i tata ne crvene kada odu na roditeljske sastanke, osim ako zbog prenatrpanog rasporeda ne zakasne. Kako ne mogu da se posvete izradi svih domaćih zadataka, Irina je osmislila sistem za "zarađivanje" džeparca pomaganjem oko školskih obaveza mlađem bratu ili sestri.

Pored toga neko zna da svira violinu, neko harmoniku, neko da igra fudbal ili tenis, a trenutno tri dečaka treniraju košarku. Imaju i radnu obavezu da pomažu mami u kućnim poslovima, dok u slobodno vreme vole da kolektivno odu na Partizanove utakmice.

Kažu da kod njih, bez obzira na to što su različitih godina, nema mnogo ozbiljnijih međusobnih čarki i da se svaki sukob brzo reši uz posredovanje jednog, dvoje, troje, četvoro ili petoro sestara i braće. Nikada im nije dosadno, jer svako ima svog para za igru i zanimaciju, tako da se sa igračkama ne preteruje.

Problemi ponekad nastaju što moraju da na svakih pet godina kupuju novu veš mašinu, jer je dnevno uključuju dva, tri puta, a kada je u pitanju upotreba kupatila uz osmeh objašnjavaju da tu podsećaju na Pantiće iz "Tesne kože". Nedaće imaju i sa prevozom, mada za sada svi staju u "opel zafiru", ali zato kada idu kod Irininih na more u Crnu Goru nedovoljan im je jedan kupe u spavaćim kolima.

Bez obzira na sve, Irina i Vasilije se ne žale na probleme koje nemaju ni druge, malobrojnije porodice. Kažu da se "protežu koliko su dugi", a da su ih njihova deca naučila da ništa nije nemoguće. Zato i na pitanje da li će biti još proširenja porodice odgovaraju da ne isključuju tu mogućnost.

(A. P. - MONDO)