Predškolskoj deci nudimo samo lekcije iz motorike: da nauče da hodaju, da trče, da sama jedu nožem i viljuškom, da vežu pertle, da nauče da voze bicikl, da plivaju...

Kada pođu u školu, svi navalimo da cedimo i poslednji atom mentalne snage. Odjednom zabranjujemo im sve ono što su do tada naučili, a to je "da budu deca i da se igraju". Pokušavamo, očekujemo, tražimo ili zahtevamo "novo dete" koje će preko noći zaboraviti na "svoje lekcije iz motorike" i početi da "uključuje vijuge", da misli, pamti, piše, zbraja... piše u uvodu knjige "Matematika, ale i bauci", Ranka i Vesne Vuković.

Roditelji vole svoju decu, ali rečenica: "Pusti ga nek se igra, kad pođe u školu toga više nema", je mač koji seče i roditelje i dete. Zašto su škola, rad, učenje, disciplina... glavni "lopov" sreće naše dece? Sa polaskom u prvi razred, zbog ozbiljnosti sa kojom roditelji izvode rituale, ta naša "puštena" deca se nađu u čudu. Sada odjednom treba da postanu ozbiljni, odgovorni, savesni, pametni... a niko ih tome nije naučio.

Roditelji strepe, brinu, proveravaju, kontrolišu domaći, a deca su sve bleđa i sa sve većim podočnjacima.

Za koga je škola "bauk" - za decu ili za roditelje? Ko se tu plaši? Da li oni roditelji koji jure sa časova klavira, na časove engleskog, francuskog, treninge... oni koji detetu "gurnu" olovku onog trenutka kada je samo pojelo tanjir supe, ili roditelji koji su i sami nespremni polazili u školu, koji su se plašili keca iz matematike, stideli se da pročitaju svoju pesmu ili tugovali što "kod njihove učiteljice nema časova fizičkog"? Ili deca, koja vide samo zabrinuta, preznojena ili roditeljska lica puna iščekivanja?

Ako su roditelju važne te petice u prvom, četvrtom, petom, osmom razredu, za dalje školovanje, u četvrtom gimnazije za fakultet, za život, zašto očekuju da im ih dete i učiteljica poklone? Zato što je "rodio inteligentno dete", zato što mu je obezbedio "bezbrižno" detinjstvo, zato što je "išlo i na more i na skijanje", zato što je svoj "život žrtvovao za njegovu sreću"...?

Zaboravljamo da je škola maraton i da je naš zadatak da dete "treniramo" da istrči tu distancu. Ne smemo se ljutiti na dete što ne može sa lakoćom da istrči tu "obaveznu dugu prugu" od osam razreda, sa preponama i jarkovima, a da ga nismo ni dana trenirali.

Božji miljenici su oni roditelji koji upišu dete kod "dobre, ambiciozne" učiteljice, jer ona će pomoći da oblikujemo dete u "pametnog, zdravog, odraslog čoveka", koji će da ostvari sve naše ambicije, naše tajne želje i stremljenja, sve ono što mi sami nismo uspeli, jer nam nisu dok smo bili deca pokazali kako.

Ali... ovaj "ulazak u Raj" zavisi od jednog trenutka u životu deteta. Ne, to nije trenutak rođenja, prvo "mama", prvi korak, razbijeno koleno ... To je momenat kada vam, po prijavi za prvi razred, psiholog škole saopšti da je vaše dete "normalno, i da je sposobno da pohađa redovnu školu". Sada ima nade za vas.

A čemu služe testiranja za upis u prvi razred obaveznog školovanja? Da raščistimo situaciju i dilemu: u koje dete treba ulagati svoj rad, trud i znoj, a u koje dete ne? Koliko dete može da pruži? Da li onoliko koliko tražimo od njega ili koliko pokazuje test inteligencije? Ko to može da odredi? I da li se deca, već na predškolskom uzrastu toliko razlikuju po inteligenciji, ili su to samo manje ili više edukovana deca, deca koja jesu ili nisu nešto "trenirala", videla, nešto naučila?

Istraživanja su pokazala da muzički nadarena deca često podbacuju na testovima inteligencije, a da su "izuzetna" deca samo za nijansu bolja od prosečne na testovima opštih sposobnosti.

Princip za dodelu "Nagradnog putovanja kroz redovnu školu" mora da bude: da li dete može da uči i nauči, ili ne može? Mi tvrdimo da svako dete može da uči i svako dete može da nauči. Nije problem u detetu čak i kada ima ozbiljne i objektivne teškoće. Problem je uvek u onome ko uči, habilituje ili rehabilituje dete.

Naravno, neko dete će da nauči brže, neko kasnije, ali osnovne stvari, čitanje, pisanje i račun, sva deca mogu i moraju da nauče. Za to je potreban "dobar" čovek, "dobar" metod i dete.

Roditelji ne treba da se plaše da uče svoju decu, neće im oduzeti vreme i sreću, jer i učenje može da bude igra. Igrajte se škole sa svojom decom dok ne pođe u školu, i vaše dete će se igrati i uživati u školi.

Ako naučite dete da kroz igru stiče znanje, da se igra dok uči, naučili ste ga najvažniju lekciju. Vaše dete će ostati srećno, radoznalo, slobodno, sa znanjem da može da bira i odlučuje.

Za uspešan polazak u školu, Enci Menci preporučuje, osim ovih saveta iz knjige "Matematika, ale i bauci", i Chicco kolekcije za jesen/zimu "Back To School" u Enci Menci i Chicco radnjama, gde majicu možete kupiti za 1.599 dinara, trenerku za 3.899 dinara, jaknu za 5.989 dinara, pantalone 2.189 dinara. Za kupovinu preko 4.500 dinara na poklon dobijate Chicco naočare.