Nešto više od 97 odsto osnovaca ima mobilni telefon, a dva i više aparata čak 23 odsto učenika, utvrdio je Slobodan Malušić, specijalista pedagogije i dugogodišnji direktor beogradske Osnovne škole "Đura Daničić". On se decenijama bori sa đačkim i nastavničkim mukama, uradio je na hiljade istraživanja o problemima u školskoj klupi, na osnovu čega su nastale i knjige sa praktičnim savetima nastavnicima, ali i roditeljima.

Ovoga puta je istraživao koliko vremena deca provode sa mobilnim telefonom, zašto ga koriste, šta sa njim sve rade u školi, da li i koliko mogu bez njega, koliko je to luksuz, a koliko potreba.

Istraživanje je obavljeno na uzorku od 1.000 učenika starijih razreda (od petog do osmog) osnovnih škola. Utvrđeno je da u školu svaki dan mobilni telefon donosi 84,70 odsto učenika, a povremeno 13 odsto đaka, kao i da devojčice prednjače u ovoj modi.

"Više od polovine đaka koristi telefon na časovima, dečaci više nego devojčice. Koliko učenici ometaju čas, da li i koliko prate nastavu, suvišno je komentarisati. U školi ima i 23 odsto onih koji snimaju nastavnike, drugove, tuče i u tome ponovo prednjače dečaci", kaže za "Politiku" Slobodan Malušić.

Mobilni telefon stalno pri ruci ima 61 odsto učenika, a utvrđeno je da se devojčice teže odvajaju od ove spravice.

"Učenici bi bez mobilnog telefona mogli da izdrže u proseku 17 dana, ali ima i skoro 19 odsto zavisnika, onih koji ne bi mogli da izdrže nijedan jedini dan, a kamoli sat. Dok spavaju pored jastuka mobilni telefon drži 24,13 odsto učenika (više devojčice), pored kreveta 23,62 odsto njih (više devojčice), a u sobi 52,25 odsto đaka (više dečaci). Moglo bi se konstatovati da gotovo polovina učenika spava sa svojim mobilnim telefonom i da se od njega ne odvajaju 24 sata. Radije bi se odrekli najboljeg druga nego mobilnog telefona 11,26 odsto učenika i to više devojčica, iako je teško zamisliti da neko ima toliku ljubav prema mobilnom telefonu", kaže Malušić.

Na pozive i poruke nepoznatim osobama odgovara 30 odsto đaka (više dečaci), dodaje ovaj specijalista pedagogije, što znači da je taj procenat učenika u jednoj vrsti opasnosti koje vrebaju preko mobilne komunikacije.

On kaže da se i pored svega ovoga, mnogi roditelji odlučuju da kupe mobilni telefon detetu u sve ranijem uzrastu, što je donekle razumljivo, imajući u vidu veću bezbednost mališana, mogućnost da ga češće kontrolišu.

"Roditelji često postavljaju pitanje kada je vreme da detetu kupe mobilni telefon, što ne bi trebalo da bude pre 11 ili 12 godine. Kada se roditelji odluče na ovaj korak, deca moraju da imaju odgovarajuće usmerenje kako da koriste mobilni telefon da bi bio što manje rizičan po njih", ističe Malušić.

Oni ne smeju zaboraviti negativne efekte korišćenja mobilnog telefona, nastavlja, pre svega dugo provedeno vreme, zanemarivanje školskih i drugih obaveza, zračenje, mogućnost da preko mobilnog telefona sa detetom stupe u kontakt nepoznate osobe...

"Posedovanje mobilnog telefona više nema samo praktičan značaj, već je to postala i stvar prestiža. Moglo bi se reći da je tu i najveća opasnost, jer tinejdžeri svoju komunikaciju svode samo na poruke i razgovore telefonom, rizik je tada da odrastu u nesigurne, introvertne ličnosti, sa problemima socijalizacije i komunikacije."

Na pitanje koje je rešenje, Malušić odgovara da svakako nije u oduzimanju mobilnog telefona, već u postavljanju jasnih pravila kada i gde je upotreba mobilnog telefona dozvoljena, kao i precizne kazne za nepoštovanje pravila, poput ograničenje kredita, posedovanje najjednostavnijeg telefona, smanjenje džeparca...

"U školama treba pravilnikom regulisati da li i kad mobilni telefon može da se koristi. Ne treba ispunjavati sve dečje želje i hirove, najnoviji modeli ne moraju da se nađu kod njih čim se pojave na tržištu. Ne treba živeti za telefon, već živeti svoj zdrav život – družiti se uživo, baviti sportom, čitati dobru knjigu", savetuje na kraju Slobodan Malušić.