"Već je i sasvim malom detetu jasno da se nešto loše dogodilo, to se ne može zataškati. Objašnjenja koja dajete moraju biti istinita i detetu predočena shodno njegovom uzrastu i zrelosti. Deca koja ostanu bez objašnjenja, naslućuju i domaštaju, izmisle objašnjenje koje su sposobna da prihvate. Važno je da dete zna da je sada bezbedno, da odrasli brinu o njemu i da se u tom smislu nije ništa promenilo", kaže psihoterapeut Marija Kulović iz Psihološkog savetovališta "Reč po reč".

Da li deci treba otvoreno reći i da smo ostali bez nekih dragih stvari, igračaka, kućnog ljubimca, možda i bez cele kuće?


"Da. Recite im da se dogodila prirodna katastrofa na koju mama i tata nisu mogli da utiču, ali da je sada to prošlo i čim se sve osuši zajedno ćemo se potruditi da sve nadoknadimo. Međutim, objasnite im da materijalne stvari nisu najbitnije. Kupićemo nove igračke, ali je od toga važnije da smo svi zdravi i da smo i dalje zajedno, da brinemo jedni o drugima."

Šta ako nije baš tako? Ukoliko je neko iz porodice nastradao u poplavi, nestao, da li treba i to detetu reći ili ga, možda, odvesti u bolnicu da poseti povređenog člana porodice, prijatelja, komšiju?

"Ako je neko nastradao u poplavi, naravno da ćemo im reći, kao što biste im rekli da je neko preminuo u bilo kojim drugim okolnostima. Nemojte opterećivati priču suvišnim detaljima o načinu smrti. Deca mlađeg uzrasta neće odmah shvatiti šta to znači da je neko umro, da ga više nikada neće videti. To je informacija koju treba da obrade vremenom. Zato imajte na umu da jedan razgovor o ružnim događajima nije dovoljan. Treba uvek da budete spremni da odgovorite sa puno razumevanja i strpljenja na sva dečija pitanja koja se odnose na ružne, teške teme. Čak i nekoliko meseci nakon što se taj događaj odigrao.

Što se odlaska u bolnicu tiče, ne preporučuje se voditi baš malu decu, koja svakako neće razumeti šta se događa, a roditelji ne mogu da im sve vreme interpretiraju situaciju. Malo starija deca, od 5 do 6 godina, već mogu da idu, naravno ukoliko žele. Takođe, nisu ni sva deca ista, neka su zrelija, manje ili više osetljiva."

Roditelji uglavnom kriju sopstvene suze od dece. Da li pravilno postupaju?

"Tuga je normalno, očekivano osećanje u situacijama u kojima izgubimo nekoga, ali i pored žalosti osoba je funkcionalna i u stanju da bude dovoljno dobar roditelj. Takođe, na taj način i detetu prenosite poruku da je dobro pokazati svoja osećanja. S druge strane, ukoliko je roditelj previše uznemiren, do te mere da nije u stanju da se brine o detetu te se dete ne oseća zbrinuto, a važno mu je da bude sigurno, neka potraže pomoć. Za tinejdžere, koji nisu skloni da dele svoja osećanja sa roditeljima, ili misle da ne treba da ih pokazuju, važno je da znaju da im roditelji, i ostali odrasli, stoje na raspolaganju ukoliko oni žele da pitaju ili razgovaraju o nesrećnom događaju."

Kako im olakšati boravak u prihvatilištima, tuđim kućama?

"Trebalo bi održati, koliko je moguće, dnevnu rutinu. Spavanje, obroci, igranje... Kreativne radionice su odličan način da im se skrene pažnja i unesu drugačije sadržaji od onih koji se nameću situacijom. Vidim da su već organizovane pozorišne predstave za decu i to je odlično. Naravno, ne treba se ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Sve reakcije i emocije deteta su normalne i važno je dozvoliti im da se osećaju kako god da je to."

Da li ovakva traumatična iskustva mogu da ostave trajne posledice na decu? Voda će povući, igračke ćemo kupiti, ali šta će biti sa njihovim mislim, osećanjima, strahovima... ?

"Naravno da je važno da se doživljenom traumom bavimo i kada se voda povuče. Psihološka podrška deci da nastave da obrađuju doživljeno loše iskustvo je veoma bitna. Psihološki timovi u nekim prihvatilištima već obilaze evakuisane osobe, naročito decu, ali sa tim treba nastaviti i kasnije. Kontinuirani rad je bitan. Posledice su izvesne i treba ih prepoznati na vreme, kako bi se adekvatno reagovalo."