Jelica Maksić (55) jedna je od nekoliko hiljada hranitelja u Srbiji i već osam godina požrtvovano brine o dvema devojčicama koje su u prvim godinama života proživele pravi pakao.

Ljubavi ima toliko malo na ovom svetu. Ko ume da voli, ne treba ništa drugo da radi.” Ove reči Duška Radovića možda najbolje opisuju “posao” kojim se bavi ova divna žena iz Donje Borine u opštini Mali Zvornik.

Ona je jedina hraniteljica u tom mestu i ističe da je ponosna što odgaja dve sestre, sada već tinejdžerke:

”Sve se desilo sponatano pre osam godina. Ostala sam bez posla posle 25 godina rada u jednoj firmi i otišla sam na Biro za zapošljavanje. Pitala sam zaposlene tamo da li imaju neki posao za "nas starije žene", a oni mene da li bih htela da budem hranitelj.

Nisam ništa znala o hraniteljstvu, pa su mi dali skriptu u kojoj sam pročitala više o tome. Pomislila sam 'Pa to je divno' , samo mi je kliknulo u glavi i zaputila u socijalnu službu. Razgovarala sam sa socijalnim radnicama koje su mi objasnile kako to funkcioniše, ali i naglasile da cela porodica mora da bude saglasna. Otišla sam kući o obavestila ćerke i supruga”, priča za MONDO Jelica.

 “Tog dana i starija ćerka koja živi u Beogradu je bila kod kuće, tako da sam ideju mogla odmah da im izložim, a vrlo brzo i da je realizujem. Ćerke su oduševljeno prihvatile, rekle su 'Mama, to je zaista sjajno...da pomogneš nekome na taj način".

Suprugje, kaže, kratko bio u nedoumici, tačnije u šoku. Pitao je “Kako misliš ? Nije lako podizati tuđu decu.”, ali je uvideo njenu veliku želju i pristao je.

 Jelica je ubrzo konkurisala za ovaj, kako tvrdi, najdivniji i najhumaniji posao na svetu. Morala je da prođe kroz 16 radionica na kojima je naučila kako da se ophodi prema deci koja dođu u njenu porodicu,  kako da neguje identitet deteta, da se izbori sa problemima u kojima se može naći, kao i šta su njihova prava i obaveze kao hranitelja.

 Takođe, ljudi iz Centra za socijalni rad i nadležni iz Centra za porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja razgovarali su i sa Jelicom i ostalim članovima porodice, posetili ih i u njihovoj kući kako bi utvrdili uslove u kojima žive, kao i podobnost porodice za novu ulogu.

NISU ZNALE ŠTA JE KREVET, SPAVALE U KUTUJAMA

Devojčice o kojima danas brine došle su u porodicu 2006. godine, nakon više meseci čekanja. Starija sestra je tada imala šest godina, a mlađa četiri. Došle su iz Centra za porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja.

Prvi susret je bio šokantan i izuzetno težak za sve.

”Bilo je zaista teško i napeto. Zaplakala sam. Devojčice su isto bile uplašene, stidljive. Evo, sada kada se setim…baš težak susret”, pričaJelica i dodaje da su prve dve nedelje bile “prava borba”, ali da je ljubav prevladala sve strahove.

Ono što je Jelici,  bilo najbolnije su svakodnevna plakanja mlađe devojčice i povremena ignorisanja starije.

”Nisam uspevala nikako da im pomognem. Šta god bih ponudila mlađoj devojčici, ona je odbijala, odnosno odgovorala je suzama. Prosto, činilo mi se da neću moći da im se približim. Ipak, posle dve nedelje one su uvidele moju dobru nameru u počele smo da komuniciramo onako kako bi zaista trebalo”, kaže ova hraniteljica i dodaje da je posle toga sve išlo lagano.

Jelica, koju devojčice zovu “tetka”,ističe da je starija devojčica od početka pokazivala želju da priča o svojoj biološkoj porodici koja ih je napustila, o tome kako su živele.

”Ona je to želela i nisam je sputavala, iako mi je bilo mučno da slušam. Nisam mogla da verujem kroz šta su sve prošle. Tako malena bića, a toliko muke”, kaže tužno Jelica.

Ova hrabra žena je sestre morala da uči i pravilima ponašanja, održavanju zdravlja i higijene. Devojčice su njenoj kući prvi put videle televizor, kupatilo. Pošto su navikle da spavaju u kutijama i krevet je bio novina za njih.

 "Zaista smo morale sve ispočetka, jer one nisu imale nikakve navike - od pranja zuba, češljanja, korišćenja pribora za jelo, pa do održavanja svoje sobe, pomoći u kući, ophođenja prema ljudima. Nije bilo naporno jer su upijale kao sunđeri. Čim smo probili tu prvu barijeru, sve je bilo lakše" , objašnjava hraniteljica i naglašava da joj je i tada, a i sada velika podrška Centar za socijalni rad iz Loznice.

PEPELJUGE POSTALE PRINCEZE

 Devojčice su danas srećne i zadovoljne tinejdžerke kojima ničega ne manjka.

 "Trudimo se da im pružimo sve. Ljubav pre svega, ali i i materijalne stvari. Ne želimo da se razlikuju od vršnjaka. Obe treniraju odbojku i folklor. Idu na letovanja, ekskurzije, odlaze na rođendanske zabave kod drugara. Sve ono što smo i našoj deci pružili. Moje ćerke ne žive sa nama, obe su odrasle, ali kada god dođu vidi se koliko vole devojčice.", ističe Jelica u čija je kuća uvek bila puna komšijske dece.

Pored ljubavi i razumevanja, Jelica sestrama pomaže oko domaćih zadataka, savetima.

 "Potpuno smo otvoreni jedni prema drugima. Ništa ne krijemo i devojčice mogu uvek da zatraže moju pomoć, savet ako imaju nedoumice. Evo, i za ovaj naš razgovor znaju. Sede pored mene", rekla nam je hraniteljica.

 Na veliku ljubav i sestre odgovaraju ljubavlju, sitnim znacima pažnje.

"One mi stalno priređuju iznenađenja. Sada su već velike pa mi naprave i kolač. Čestitke i cveće mi krase kuću - nema dana, a da nešto ne nacrtaju. I sada, i dok su bile male. To mi je najdraže jer znam da sam uspela da prodrem do njih i jer znam da osećaju i uzvraćaju ljubav. Drago mi je i što sam uspela da 'zalečim bolne rane' , ali i što su postale odgovorne, što su ambiciozne i dobri ljudi", kaže setno hraniteljica.

Ona naglašava da nisu samo devojčice te koje su nešto naučile tokom osam godina zajednikog života, već da je cela porodica postala bolja.

"Naučili smo da cenimo ono što možda ranije nismo dovoljno. Svi smo postali bolji ljudi, pa i familija i komšije", naglašava Jelica.

Novac koji dobija za svoj "posao" i novac koji dobijaju devojčice joj je kaže dovoljan.

"Za svaku devojčicu dobijam 23. 500 dinara, dečiji dodatak od 2.000, 3.000 dinara, kao i nadoknadu koja se meni ispalaćuje.Nikada nisam rekla da nije dovoljno. Uspevamo da im sve pružimo. Znate, živimo na selu, pa se trudimo i da uzgajamo piliće, da othranimo svinjče. Imamo baštu, pa mnogo toga ne moramo da kupujemo", kaže Jelica.

 Ova žena, koja sa toliko osećanja priča ovu priču, poručuje da se u vode hraniteljstva upustila spontano, srcem i da je to zaista jedini pravi put da se nekome pomogne.

"Status hranitelja je odgovoran, ali i lep i ispunjava. Volela bih kada bi hranitelja bilo još više, jer još dosta dece čeka na svoj dom", poručuje Jelica.

 Pozivamo Vas da nam pišete ako imate probleme na čije rešenje možemo da utičemo, kao i ako želite da ukažete na neka dobra dela iz svog okruženja. Javite nam se na adresucitaoci@mondo.rs, a u naslovu mejla napišite: POŠTA ČITALACA