Kertis i ja smo, kao i svaki bračni par, imali svojih uspona i padova. Posle 12 zajedničkih godina, bili smo u procesu mirnog razdvajanja. Mi smo (i dalje) živeli u istoj kući, starali se o našoj deci, i otvoreno razgovarali o problemima u našem braku. Ja sam inicirala razdvajanje, ali Kertis to nije želeo. Pokušala sam da ojačam našu vezu, tako da možemo da ostanemo prijatelji i nastavimo da zajedno odgajamo dvoje prelepe dece.

Sedam nedelja pre nego što je ubio našu decu, Kertis je pokušao da izvrši samoubistvo i bio je smešten u psihijatrijsku kliniku na posmatranje tokom 72 sata. Ja sam ga posećivala svakog dana.

To je toliko strano Kertisovom karakteru, da ništa nije upalilo "crvenu lampicu". Postavljena mu je dijagnoza situacione depresije. Lekari su konstatovali da je njegovo stanje u potpunosti izazvano tugom zbog kraha našeg braka. Prepisan mu je zoloft, lekari su ga posavetovali da pokuša da popravi odnos sa mnom, i preporučili mu individualne terapije.

U nedeljama koje su sledile, sve je delovalo normalno.

Kertis mi je rekao da uzima lekove (kasnije su testiranja uzoraka krvi pokazala da to nije bila istina). Igrao je fudbal sa Džejdom, vodio decu na rođendansku žurku - vratili su se sa štenetom i licima oslikanim leptirima. Sređivali smo podrum, jeli zajedno za trpezarijskim stolom, dok su se naša deca igrala u blizini.

U oktobru 2010, 18. tačnije, Džordan se probudio kašljući, ali nije imao temperaturu. Stavila sam ga pod topao tuš, da mu para pročisti disajne puteve, Džejdi sam tog jutra napravila frizuru, kao i uvek.

Džordanov kašalj se smirio, pa sam ga obukla za školu. Moj trogodišnji sin želeo je da liči na Majkla Džekosna. Insistirao je da stavi svoj šešir i da tako ide u školicu, i to je bila naša neprestana mala zabavna "bitka".

Vozili smo se sedam minuta do Dečjeg centra. Bila je jesen, ali dan je bio topao, a crveno i narandžasto lišće opadalo je sa drveća. Sa zadnejg sedišta, Džejda je u jednom trenutku rekla: "Mama, zasto svo ovo lišće pada na zemlju?" Dok smo se vozili, govorila sam joj o životnim ciklusima, o tome kako lišće u jesen umire i opada, ali se u proleće ponovo rađa. Ona je odgovorila: "Znači, drveće je živo i umire, trava je živa i umire. Kola nisu živa i ne umiru?". A onda, ni od kuda: "Mama, ne želim da umreš." Pogledala sam je u retrovizoru i rekla "Dušo, mama neće umreti. Mama će ostariti."

Džejda je volela školu, ali tog dana nije otrčala ka ulazu, ne čekajući da ja odvežem Džordana iz dečjeg sedišta. Izašla je iz kola polako, i hodala sa nama do ulaza. Uhvatila me je za ruku i rekla "Mama, već mi nedostaješ." "Dušo, pa kako ti nedostajem, tu sam", rekla sam pokušavajući da je utešim. "Ne, mama, već mi nedostaješ", rekla je ponovo. Čučnula sam, tako da je pogledam u oči: "Ovde sam, i pokupiću vas posle škole, kao što uvek radim", rekla sam, pokušavajući da joj uhvatim pogled. I ponovo, Džejda je rekla: "Ali mama, već mi nedostaješ."

Zagrlila sam je, a Džordan mi je skočio na leđa, i tako smo bili nas troje... toplina i ljubav... poslednji put.

Poljubila sam je i gledala je kako vrlo sporo odlazi niz hodnik u učionicu. Džordan je bio pravi mamin dečak i nikada nije želeo da se odvoji od mene, tako da sam ga uvek na boku nosila do učionice.

Dobila sam SMS od Kertisa, koji je u tom trenutku nadgledao radnike koji su postavljali nove itisone u kući. Zamolio me je da mu donesem ručak iz Mekdonaldsa. Radim kao terapeut, od kuće, tako da često imam pomalo slobodnog vremena u toku dana. Proveli smo pola sata zajedno, jeli i proveravali kako izgledaju novi tepisi. Poslednji put kad sam videla Kertisa - poljubila sam ga u obraz - i rekla zbogom.

Otišla sam na brzinski manikir pre sledećeg klijenta. Zazvonio mi je telefon: "Volim te i želim da ovo uspe", govorio je Kertis. "Zašto me više ne voliš? Ne razumem zašto ne možemo ovo da rešimo, molim te", nastavio je. Sedeći prekoputa devojke koja mi je radila manikir, tiho sam rekla; "Ne mogu sada da razgovaram o tome."

Sat kasnije, dobila sam poruku od Kertisa: "Ne brini za decu, ja ću ih pokupiti". Ovo nije imalo previše smisla, pošto su deca u školi ostajala do 16 i 30, i, što je još važnije, nisam ga puštala da ostaje nasamo sa njima nakon što je pokušao sebi da oduzme život.

Ušla sam u automobil i požurila do škole oko 14 i 30, da pokupim decu. Na putu do tamo, zvala sam sekretaricu da je zamolim da se Džejda i Džordan spakuju, pošto dolazim ranije po njih. Bila sam vrlo iznenađena kad mi je rekla da ih je moj muž već izveo iz škola pola sata ranije. (Nisam ih obavestila da je sedam nedelja ranije pokušao da se ubije.)

Pozvala sam Kertisa, ali nije odgovarao na poziv. Ostavila sam mu govornu poruku: "Odmah vrati decu, ili ću pozvati policiju." Posle toga više se nismo čulu - ali deo mene mislio je da ih je možda odveo u park, pošto je dan bio lep.

U šest popodne, bez ijedne reči od Kertisa, pozvala sam policiju. Nisu se pojavili do oko sedam uveče, a i tada nisu delovali previše zabrinuto zbog onoga što sam im ispričala. Rekli su da neće ni razmatrati prijavu nestanka dok ne prođu 24 sata.

Uplašena, zamolila sam ih da provere kuću u Rigvudu, u kojoj su ranije živeli roditelji mog muža, kao i kuću u Bronksu, u kojoj sad živi njegova majka.

Policija Ringvuda odgovorila je, i proverila prelepo imanje sa drvećem i stenama (Džejda je obožavala da se igra tamo). Trosobna kuća, sa tremom i bazenom, bila je ruinirana, i niko odavno nije živeo tamo, ali je i dalje bila nameštena, i u njoj su se nalazile sve stvari koje su nekada korišćene. I tu je Kerits našao pušku, staru 20 godina, kojom je ubio našu decu.

Oko pola osam, komšije iz Ringvuda stupile su u kontakt sa mojom prijateljicom koja me je pozvala. Rekla mi je da je imanje u Ringvudu okruženo policijom, da su tu kola hitne pomoći, traka kojom se obeležava mesto zločina, i čak i TV ekipe.

Bila sam izbezumljena, tamo me je odvezla moja najbolja prijateljica Džodi. Tokom vožnje koja je trajala 20 minuta, ponavljala sam 'on je ubio moju decu, on je ubio moju decu, on je ubio moju decu'. Kad smo stigli, bio je haos.

"TO SU MOJA DECA", vrištala sam. Policajac mi je prišao, odveo me do vozila i posle par minuta zatražio da vidi slike moje dece. Imala sam ih u telefonu. Kad se detektiv vratio, rekao je: "Vaša deca i vaš suprug su mrtvi, žao mi je."

Položila sam glavu u Džodino krilo i jecala. Osećala sam se kao da sam to već znala, ali kad sam čula policajca da izgovara te reči, to je odjednom postalo užasna, razarajuća stvarnost. Pozvala sam svoju majku koja živi u Oregonu: "Mama, on je ubio moje bebe, mama... ubio je moje bebe..."

Ubrzo su me smestili u kola hitne pomoći i odvezli u bolnicu. I na putu do tamo, bila sam u delirijumu, kao da se ništa od toga nije dešavalo u realnom vremenu. Moje srce i duša bili su iščupani u tom trenutku. U bolnici su mi dali nešto da mogu da zaspim.

Kertis nije ostavio poruku. On nije planirao da to uradi. Ne tražim opravdanja za njega. Njegovo zaveštanje je zaveštanje oca koji je svoje dvoje dece odveo sa ovog sveta, i od svih nas koji smo ih toliko voleli.

Istina je da su moja deca živela divan, srećan život sa nas dvoje. Ja znam ko je Kertis bio pre nego što su ga obuzele anksioznost i depresija. Vrlo sporo, on je skliznuo u mentalnu bolest, a bio je sjajan lažov.

Kao majka, imala sam zadatak da zaštitim decu, ali nisam mogla ni da sanjam da ću morati da ih zaštitim i od Kertisa.

Želela sam da znam kako su umrla moja deca

Nisam tražila da vidim svoju decu kad su umrla, mada ni policija nije pitala da li bih želela da ih vidim te noći. Mesecima posle, kad sam se osetila dovoljno snažnom da čujem odgovore, tražila sam da mi pokažu kako su umrla moja deca.

Rečeno mi je da je Džordan pronađen na ulazu u kuću. Igrao se svojim figuricama superheroja. Džejda je pronađena napolju, u blizini stepeništa, a Kertisovo telo pronađeno je u kolima koja su bila parkirana u dvorištu, na mestu vozača.

Možda će ljudima biti teško da razumeju zašto sam želela da znam okolnosti pod kojima su umrla moja deca, ali rano sam donela odluku da se neću izolovati u ovom bolu. Želim da budem informisana. Ne želim da ne znam kako su moja deca provela poslednje trenutke.

Više od četiri godine živim u užasnom bolu. Ali aktivna sam u tom bolu. Idem na terapije, i pročitala sam svaku reč napisanu o gubitku dece i procesu žaljenja do koje sam mogla da dođem. Pričam i pričam i pričam o tome sa članovima moje porodice i prijateljima. Pričam o tome kako se osećam. Nisam se zaledila u bolu. Živim bol i koračam kroz bol svakog dana. I dok sam živa, odavaću počast svojoj deci, govoreći o njima.

Strašno se trudim da smognem snage da oprostim Kertisu. Ne postoji "ispravan" način tugovanja.Gubitak deteta je najsurovije, najčudovišnije i najneprirodnije iskustvo koje roditelj može da doživi.