Bog na nebu, kum na zemlji. Bog, pa kum. Ili kum, pa Bog. Sve su to samo varijacije na jedno davno "načelo" po kojem je kumstvo veliko kao kuća. I važno do najvažnijeg.

Običaj starog kumstva uglavnom je prevaziđen, pa devojke i mladići za svedoke sa radošću pozivaju najbolje drugarice i drugove. To je, na neki način, i zvanična potvrda ili krunisanje jednog snažnog prijateljstva. Najbolji drug i drugarica tako postaju kao rod, nezaobilazni gosti na porodičnim skupovima, podrška za smeh i suze, čuvari tajni, neko kome se bezrezervno veruje i neko ko se bezrezervno poštuje.

Ali, da li kumstvo baš uvek može da se smesti u te okvire? Bira li se svedok na venčanju i krštenju po kriterijumima zvanim ljubav, iskrenost, odanost, razumevanje, deljenje istog sistema vrednosti? Ili se sve češće uzima "zdravo za gotovo", po rezonu "nije važno ko će mi kumovati, to je samo formalnost" ili po principu debljine novčanika i titule?

Da li se bitnost odluke ko će pored nas stajati u trenutku kada budemo izgovarali "da" braku izlizala? Jesu li interes i ćar česte vodilje u ovom izboru, pa se ono "kume, odreši kesu" ne odnosi samo na "sitniš" koji se baca na svadbi? Dobro, oduvek se računalo na to da će taj svadbeni poklon biti zvučan, u stilu reklame "a od kuma - televizor". Ali, to je svadba, ne i ostatak života koji sigurno lepše prolazi u dobrom društvu.

Sociolog kulture dr Ratko Božović, kaže da je kod Srba kum i dalje osoba od poverenja i poštovanja, ali ipak dominira osećaj dekadencije ove "institucije".

"U mnogim porodicama kumstvo je i dalje svetinja, međutim, kako su generalno oslabljeni tradicionalni oblici bitisanja, očigledno je da je i ono postradalo. Možda bi čak moglo da se prevede rečima "Bilo nekad, sad se pripoveda". Jer, kada jedno društvo postane anemično, onda dolazi i do nestašice ljudskosti, privrženosti, poštovanja i vernosti. Sve je manje iskrenih prijateljstava, a samim tim i "pravih" kumova", kaže Ratko Božović za "Života plus".

Sociolog kulture objašnjava da, ako je funkcija kumstva da učvrsti jedan odnos, onda je problem kada se on temelji na površnosti ili laži. Dobro zvuči kada nam je kum čovek na položaju, jer od njega možemo da očekujemo da nas zaposli, popravi reputaciju, uvede u krug "zvučnih" imena. Ne kaže se bez razloga - "s kim si, takav si". Pa i ukoliko nije na položaju, zašto da ne bude imućan, jer bismo tako mogli da računamo na konkretnu korist. Bar ponekad, kada zatreba. Bolje i tako nego da pustimo srce da bira, pa se okumimo sa nekim ko je "sitan" kao mi. Ali, sve nas to odaje kao ličnosti. Osvetljava sklonost ka koristoljublju koja sutra može da zameni "žrtvu", ali teško i da se iskoreni. I baš zbog toga lako proklizavamo u životu.

burma stefan stojanović 1.jpg
Mondo/ Stefan Stojanović 

"Takav kum će iskoristiti prvu priliku da prevari svog kuma, zabode mu nož u leđa, podmetne mu nogu, proda ga za interes više. Ako mu je u startu nedostajalo privrženosti, one ljudske, šta onda može da se očekuje kada kumu krene loše. Teško da će mu se onaj drugi naći, pristati da troši svoju energiju, vreme ili novac da mu pomogne. Kada takav odnos počiva na laži i licemerju, samo je pitanje kada će se urušiti. Lažomanija je forma koja nema doslednost, pa mora da propadne", kaže Božović.

Kumstvo bi kao i svaki emotivni odnos trebalo da se "zaliva", neguje i tako raste, na obostrano zadovoljstvo, na zajedničku radost. Divno je kada imamo nekog s kim dani ili bar krupniji datumi mogu da nam budu zabavniji, bezbrižniji, opušteniji. Kada sa nekim gradimo mikrosvet u koji uvek možemo da pobegnemo od sveta.

Ali, izreka "kum nije dugme" lako u praksi gubi to "ni". Kada nam je materijalna ili bilo koja interesna računica vodilja, jasno je da nam nije do iskrenog drugarstva. Apsurd je što, kako kaže dr Božović, time što ne uvažavamo kuma, zapravo priznajemo sebi da ne uvažavamo ni sebe. Tako se lišavamo dostojanstva i prijateljstva koje bi moglo da bude "za ceo život", "u dobru i zlu", samo zato što smo hteli da unovčimo kumstvo. Lepo je, naravno, kada nam je kum uspešan, uticajan ili imućan, ali to ne znači da bi to smelo da bude primarno u našoj odluci. Jer, on ne bi trebalo da se bira po tim kriterijumima, nego po onom nečem posebnom što prave "duhovne rođake" spaja. Pa, ako se usput poklope i ostale stvari, lepo. Ali ne smemo zbog njih da se odričemo boljih i većih prijatelja samo da bismo imali "moćnog" kuma.

"Mnogi baš tu, međutim, vide mogućnost da nadoknade neke stvari koje su im rođenjem možda uskraćene. Ne možemo da biramo roditelje, sestru, brata, rođake, ali kumove možemo", kaže Božović za "Život plus".

 S druge strane, neko se baš tu gde može da bira, uopšte ne potrudi. Svejedno mu je ko će mu biti svedok na venčanju, krstiti njega ili njegovo dete, jer je to samo formalnost. Ne mora da ih veže nikakva emocija, nemaju mnogo tema za razgovor, razmimoilaze se u pogledima na život, nije im važno da li će se sutra družiti, letovati zajedno, poznavati decu jedno drugih... Oni ne veruju u priče da izbor kuma može da utiče na sudbinu njihovog braka ili života, da im donese sreću ili, naprotiv, da ih unesreći. Sve je tu nevažno, samo da se "odradi".

"Ne znam da li je to benignije od interesnog razmišljanja, ali svakako ne zvuči pozitivno. U situaciji u kojoj možemo da biramo, dobro je da to zaista učinimo, a ne da banalizujemo stvari ili osporavamo određene vrednosti", navodi sociolog kulture.

Zato je lepše da se bar na početku ne odričemo punog srca i čistog obraza. Jer, kao i u svakom prijateljstvu, moguće je da se ljudi fizički udalje ili se psihološki i vrednosno raziđu u nekim stvarima. Ali, neka temelji budu čvrsti i iskreni, neka se čuju jake i tople "note" i isijava obostrana ljubav i poštovanje.