Naše kolege, Marija i Stefan, imaju dečaka Despota. Despotu je u petak bio prvi rođendan. Mališa je ostao uskraćen za veeeeliku žurku, ali ne i za tortu, svećice... Evo kako su se snašli i kako se proveo Despot, junak ove priče!
/Marija Atanasković, Stefan Stojanović/
Prvi rođendan deteta je velika stvar za svakog roditelja, pogotovo za one koji imaju samo jedno mladunče, kao što je to slučaj sa mojima. To, pre svega znači, da su uspeli čitavih godinu dana da me sprečavaju da se ne zadavim, utaknem u šteker ili padnem sa pulta za presvlačenje.
Takođe, izdržali su 12 meseci nespavanja u komadima dužim od tri sata i plakanje za svaki sekund neanimiranog vremena koje ja provedem budan. Nisu poželeli da me vrate odakle sam došao, ni da me zamene za mirniju bebu (tako bar tvrde). Mami su porasli bicepsi od stalnog noskanja, a postporođajna kilaža se rekordnom brzinom smanjila zbog moje ljubavi prema sisanju. Tata je razvio sposobnost selektivnog sluha, pa uspešno ignoriše moj plač, a i sve bolje radi pod pritiskom mojih punih pelena.
Ja sam, sa druge strane, prilično zadovoljan svojim dosadašnjim postignućima. Imam 10kg i šest zuba, znam da kažem "mama", "baba" i "NE", prohodao sam i naučio da se sakrivam i virim, pa se mama uplašila da možda imam neke tikove, jer sam stalno krivio glavu na jednu stranu, čak i kad u blizini nije bilo objekta iza kojeg bih virio.
Do sada vam je već sigurno jasno zbog čega su moji roditelji jarko želeli da mi proslave prvi rođendan u velikom stilu.
Mama je mesecima birala dekoraciju i pregovarala sa dobavljačima, tata je klimao glavom i bio baš srećan što njegova žena više ne stiže da priča o razvodu.
Desetak dana pre mog rođendana počela je sve češće da se spominje neka reč koju ja ne razumem, neka "korona". Mami je opao entuzijazam, ali se još nadala, tatu i dalje nije bilo briga za druge reči osim "razvoda"...
Nedelju dana pre gala proslave, čike na TV-u su zabranile okupljanja veća od 50 ljudi, a mi imamo baaaš brojnu rodbinu. Ništa od proslave za 100 osoba, ništa od švedskog stola, restorana sa igraonicom, profi fotografa, dekoracije u vidu korpe sa medom i letećim balonima, od animatora, velike torte i poklona.
’Ajde što me neće juriti gomila tetaka, stričeva i baba da me cmače i štipka, ali ni moji vršnjaci neće moći da se igraju sa mnom. Malo je reći da sam bio razočaran. Još teže mi je padalo to što se mama ućutala.
Neprijatnu tišinu je prekinula moja ujna Jovana genijalnom idejom - zašto ne bismo pravili rođendan u našoj baštici? Naduvali smo nekoliko balončića, okačili malo prašnjavih ukrasa od Nove godine, zamuljali torticu od dostupnih namirnica (keksa i voća), ubacili stočić i igračke i žurka je mogla da počne.
Meni su obukli novi sako, ali nisu stigli da mi kupe košulju, pa sam bio malo apa-drapa, ali nema veze, ionako sam prvom prilikom rukave uvaljao u tortu. Pevali smo pesmicu, zamislili željicu i ugasili svećicu.
Moram da vam priznam da uopšte nije bilo loše. Bio sam u centru pažnje, dozvolili su mi da razbacujem igračke gde god hoću, da se prljam i valjam po zemlji, a i cela torta je bila samo za mene.
Dobro, dao sam malo i mami i tati.
Prilično sam siguran da je mama, dok mi je pomagala da oduvam svećicu, poželela da ne dobijem dijabetes.
Jedino mi je žao što baka i deka nisu mogli da budu sa nama, deda bi sigurno odsvirao nešto na gitari, a baba bi brinula da se ne predoziram šećerom.
Jedva čekam da prođe ova "korona", pa da se družim sa njima, ko zna šta ću sve do tada naučiti da radim. Jedino mi nije jasno kako to da tata ovih dana ne ide na posao, non-stop je sa mamom i sa mnom?
Samo se nadam da mu neće pasti nešto šašavo na pamet, mislim da još jednu ovakvu bebu ne bi ni oni, a ni ja preživeo.
FOTOGRAFIJE
MONDO želi Despotu srećan rođendan! Živ bio, momče! I ti i ostala deca!