Jeste li znali da je biber, Piper nigrum, jedna od retkih biljaka koja je od davnina poznata u celom svetu? U stvari, poznat je i omiljen njen plod, bobice prijatnog mirisa i jednistvenog ljutkastog ukusa koje se cele, izmrvljene ili samlevene koriste kao začin u svakoj kuhinji, piše "Zabavnik".
Povod za velika prekomorska putovanja kroz istoriju bila je potraga Indijom, postojbinom začinskog bilja koje je jelima poboljšavalo ukus i donosilo takav užitak da žitelji Starog kontinenta više nisu mogli bez njega.
Veruje se da je biber kao dodatak jelima bio poznat u mnogim drevnim kulturama još pre više od 3.000 godina. Ipak, ostaće misterija kako su otkriveni mirisni i ukusni plodovi biljke povijuše iz tropskih predela Indije.
Poznato je da su još stari Grci upotrebljavali biber kao dodatak hrani, ali i kao lek. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama.
Oporoj ljutini bibera nisu odoleli ni Rimljani. Ali, oni su u njemu više uživali tokom gozbi nego što su da koristili kao lek. U prvom veku dopremali su ga brodovima, a kasnije, kad su kineski carevi uspostavili kopneni put poznat kao Put svile koji je dosezao do njihovog carstvam finu tkaninu i mirisne začine plaćali su velikim bogatstvom u zlatu i srebru.
Za biber se nisu cenjkali, davali su koliko se tražilo. Jer, osnovno pravilo rimske kuhinje nalagalo je da se u svako jelo stavlja biber, čak i u mleko, med i kolače.
Ljuti dodatak pojačavao je apetit i uticao na probavu, a kulinari su otkrili da jačinom ukusa i mirisa koji tera na kijanje prikriva i neprijatan zadah ustajalog mesa.
Za biber se nija samo mnogo plaćalo, njime se i plaćalo. Poznato je da je Alarih I, kralj Vizigota, pre nego što je 410. godine osvojio i poharao Rim, ponudio carskim namesnicima da plate otkupninu kako bi poštedeo grad. Naravno, ponuda je bila sramotna: uz tovare dragocenosti, nezajažljivi Alarih I tražio je i 1.500 kilograma bibera.
Vreme koje je prolazilo nije uticalo na omiljenost bibera, niti je potreba za njim opadala, čak ni u srednjem veku. Iako je cena bobičastog začina iz Indije bila visoka, uz so i sirće, biber se naveliko upotrebljavao za očuvanje hrane, posebno mesa.
I bogati i siromašni želeli su da ga imaju. Tako je biber dugo bio platežno sredstvo mnogih zanatskih i poljoprivrednih usluga. Cenjen je bio otprilike koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.
Otkrivanje pomorskog puta do Indije u 15. veku pojačalo je trgovinu ovim začinom, ali je cena "paprene prašine" još dugo bila – paprena.
Tokom proteklog veka biber je izgubio vrednost kao roba. Rasprostranjen po celoj Indoneziji, Brazilu i drugim tropskim krajevima, postao je dostupan i jeftin. Ali, među začinima i dalje drži vodeće mesto, ljudi ga se nisu zasitili.
Danas postoji više "sorti" bibera – crni, beli, crveni i zeleni, ali svi oni potiču od jedne vrste, Piper nigrum, a razlikuju se samo po načinu obrade.
Crni biber, najljući od svih, dobija se od nezrelih, zelenih bobica koje se posle berbe suše na suncu dok se ne smežuraju i potamne.
Blaži, zeleni biber najbolji je svež ili konzervisan, dok se beli biber dobija od zrelih crvenih bobica, koje se najpre kvase da bi mogla da im se skine kožica, a zatim se suše.
U svakom slučaju, čarobna supstanca koja biberu daje zanosni miris i ukus je piperinska kiselina, a bobice mogu da sadrže od pet do deset odsto piperina.
(MONDO)
Povod za velika prekomorska putovanja kroz istoriju bila je potraga Indijom, postojbinom začinskog bilja koje je jelima poboljšavalo ukus i donosilo takav užitak da žitelji Starog kontinenta više nisu mogli bez njega.
Veruje se da je biber kao dodatak jelima bio poznat u mnogim drevnim kulturama još pre više od 3.000 godina. Ipak, ostaće misterija kako su otkriveni mirisni i ukusni plodovi biljke povijuše iz tropskih predela Indije.
Poznato je da su još stari Grci upotrebljavali biber kao dodatak hrani, ali i kao lek. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama.
Oporoj ljutini bibera nisu odoleli ni Rimljani. Ali, oni su u njemu više uživali tokom gozbi nego što su da koristili kao lek. U prvom veku dopremali su ga brodovima, a kasnije, kad su kineski carevi uspostavili kopneni put poznat kao Put svile koji je dosezao do njihovog carstvam finu tkaninu i mirisne začine plaćali su velikim bogatstvom u zlatu i srebru.
Za biber se nisu cenjkali, davali su koliko se tražilo. Jer, osnovno pravilo rimske kuhinje nalagalo je da se u svako jelo stavlja biber, čak i u mleko, med i kolače.
Ljuti dodatak pojačavao je apetit i uticao na probavu, a kulinari su otkrili da jačinom ukusa i mirisa koji tera na kijanje prikriva i neprijatan zadah ustajalog mesa.
Za biber se nija samo mnogo plaćalo, njime se i plaćalo. Poznato je da je Alarih I, kralj Vizigota, pre nego što je 410. godine osvojio i poharao Rim, ponudio carskim namesnicima da plate otkupninu kako bi poštedeo grad. Naravno, ponuda je bila sramotna: uz tovare dragocenosti, nezajažljivi Alarih I tražio je i 1.500 kilograma bibera.
Vreme koje je prolazilo nije uticalo na omiljenost bibera, niti je potreba za njim opadala, čak ni u srednjem veku. Iako je cena bobičastog začina iz Indije bila visoka, uz so i sirće, biber se naveliko upotrebljavao za očuvanje hrane, posebno mesa.
I bogati i siromašni želeli su da ga imaju. Tako je biber dugo bio platežno sredstvo mnogih zanatskih i poljoprivrednih usluga. Cenjen je bio otprilike koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.
Otkrivanje pomorskog puta do Indije u 15. veku pojačalo je trgovinu ovim začinom, ali je cena "paprene prašine" još dugo bila – paprena.
Tokom proteklog veka biber je izgubio vrednost kao roba. Rasprostranjen po celoj Indoneziji, Brazilu i drugim tropskim krajevima, postao je dostupan i jeftin. Ali, među začinima i dalje drži vodeće mesto, ljudi ga se nisu zasitili.
Danas postoji više "sorti" bibera – crni, beli, crveni i zeleni, ali svi oni potiču od jedne vrste, Piper nigrum, a razlikuju se samo po načinu obrade.
Crni biber, najljući od svih, dobija se od nezrelih, zelenih bobica koje se posle berbe suše na suncu dok se ne smežuraju i potamne.
Blaži, zeleni biber najbolji je svež ili konzervisan, dok se beli biber dobija od zrelih crvenih bobica, koje se najpre kvase da bi mogla da im se skine kožica, a zatim se suše.
U svakom slučaju, čarobna supstanca koja biberu daje zanosni miris i ukus je piperinska kiselina, a bobice mogu da sadrže od pet do deset odsto piperina.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.