SAMOIZOLACIJA BLOG: Palačinke u "doba korone" i najbolji utorak ove godine

Otkako je počelo sve ovo oko korona virusa, vrzmaju mi se po glavi dve stvari: a) kako se potrefilo da mere ograničenja kretanja budu uvedene upravo na dan kad je trebalo da posle dugih šest meseci oporavka nakon operacije (koje sam provela u kući, jasno) konačno krenem na posao, i b) kako nikad više neću pomisliti "šta još može da se desi".

Ipak, prvo ćemo o lepom… U nekom trenutku tokom ove epidemije, napravila sam "najbolje palačinke u istoriji palačinki". Tako je rekao moj sin, potpuno ushićen, i dodao da će da pojede četiri.

Pojeo je pet, a za ostatak je rekao da ih obavezno ostavim za posle "je l' važi, mama".

Ispostavilo se da je stvar samo u tome da jaja treba da mutim mikserom dok mi ne dosadi, a onda da ih mutim još malo. Sad... vi verovatno to znate oduvek, ali ja eto nisam tako radila jer sam uvek usput završavala i još nešto po kuhinji, i palačinke su ispadale pristojno, ali ne savršeno kao ove "palačinke u doba korone".

Sledeća dobra stvar je što sam izgleda "najbolja mama koju bi neko dete moglo da poželi". Znam, znam, svaka mama je najbolja mama na svetu, ali je lepo kad to čujete, pre nego što podmladak zaspi, nekako vam ceo dan bude obojen ljubavlju.

Što je najlepše od svega, tog dana kad je rekao to, nismo radili ništa specijalno, niti išta što inače ne radimo. (I samo da napomenem, to nije bilo istog dana kad i palačinke, tako da nije kao da sam podmitila dete da mi kaže nešto lepo.)

Osim toga, primetila sam da od nas četvoro u kući mačor najteže podnosi ovo ograničenje kretanja, iako on jedini ne izlazi ni pod normalnim okolnostima, pošto živimo u stanu, na trećem spratu.

Ipak, prvih nekoliko dana je bilo sve ok, a onda sam primetila da je prosto nadrndan. Rakošno lep kao i obično, i na tri ćoška.

Shvatim posle da mu ide na živce što smo svi tu sve vreme… Kad je pao sneg, obučemo jakne i krenemo na terasu, kao "kad već ne možemo napolje", mačka veselo istrči ispod kreveta, i pokunjeno se vrati pod krevet, kad se ispostavilo da idemo samo na terasu, a ne napolje.

Moram priznati, sad me prilično zanima šta pod normalnim okolnostima radi po ceo dan, dok mi nismo tu. Trenutno imam osećaj da kuje planove da zameni brave na vratima prvi put kad izađemo svi.

Šta je još lepo bilo? Da vidim… Shvatila sam da ipak mogu (istina uz mnogo muka, zbog leđa) i dalje sama da isfeniram kosu. To nije loše znati, zlu ne trebalo, ali ipak jedva čekam da odem na feniranje i da sve ponovo bude kako treba.

Polako mi se vraća i snaga, rekla bih. Oporavak od operacije trajao je dugo, nisam još sasvim OK, ali mogu da budem u izdržaju oko minut, možda i malo jače. To je ozbiljan, ozbiljan napredak za nekog ko je operisao kičmu pre nešto manje od šest meseci. I moram sama sebi da odam priznanje za to.

A da, zamalo da zaboravim najvažnije: shvatila sam kako se koristi abakus. Mislim, prvi put sam imala dovoljno volje i živaca da se posvetim tome, i konačno sam ukapirala, pa sad mogu da proverim da li se domaći za školicu matematike radi kako treba. To je takođe priličan uspeh za mene. Prirodne nauke mi nisu jača strana, priznajem.

A sad… One dve manje prijatne spoznaje do kojih sam došla ovih dana.

Drugog ili trećeg dana, shvatila sam da ne mogu da spavam noću. Ne kao "brine me virus" ili "bole me leđa, pa ne mogu da zaspim", na to sa leđima sam se navikla, boli i gotovo, epidemija će se pre ili kasnije završiti, nego… više kao "ne mogu da zaspim, a malo mi je teško i da dišem zbog nekog osećaja koji ne mogu da definišem".

Krajnje neprijatno.

Kao da fali neki delić "slagalice" koju moram da završim da bih mogla da zaspim.

A onda sam shvatila: noćna tišina na Dorćolu je duboko uznemirujuća, gotovo sablasna. Nedostaje mi "zvuk grada" noću, znam da zvuči čudno, ali tako je.

I ta tišina svih ovih dana na neki uvrnuti način je glasnija od muzike iz kafića i kola koja prolaze. Glasnija i od onih što psuju jer nema parkinga.

Toliko je tiho, da kad mi proradi anksioznost noću čujem sopstvenu krv kako kola. Užas jedan. Ali, valjda će se i zvukovi grada uskoro vratiti.

I, ovo sam ostavila za kraj, pošto se desilo u subotu.

Nije drama da se ne izlazi, generalno poštujem pravila, takva sam, i sve OK, ne mrdamo od petka popodne do utorka.

Ali… đubre na terasi me je dotuklo juče.

'Ajde kao, kesa s đubretom u subotu, nije toliko strašno, uspela sam da se pravim da je ne primećujem. U nedelju sam već prestala da izlazim na malu terasu da pušim, išla sam na veliku. Ali u ponedeljak… U ponedeljak nisam mogla da prestanem da razmišljam o tim kesama: "da li se upravo odigrava evolucija bakterija u njima".

Moram priznati da jedva dočekah ovaj utorak. Kese su ranom zorom nastavile svoj život u kontejneru, gde im je i mesto, a u međuvremenu na sreću nisu evolutivno napredovale toliko da odšetaju same.

Vratila sam se na malu terasu, da pušim i čekam da sve ovo prođe, da se stvari vrate u normalu, a Dorćol oživi noću. Pa da se konačno naspavam kao čovek.