Kilt, obavezni vuneni deo škotske "narodne" nošnje drevnog tartan dezena, bez kojeg danas teško da uopšte možemo i da zamislimo škotskog brđanina, u stvari je izmišljeni stereotip, koji tokom većeg dela istorije nikakve veze nije imao s gajdašima, a još manje sa Škotima.
Škoti brđani, poreklom izbeglice iz Irske, koji su oko 375. godine počeli da naseljavaju brda u severnom delu današnjeg britanskog ostrva, potisnuvši Pikte, narod po pretpostavci takođe keltskog porekla koji je pre njih tu živeo vekovima, doseljavali su se uglavnom obučeni u leine, tadašnju irsku narodnu nošnju, obavezno bojenu u žuto.
Sve do 16. veka leine je bila bezoblična lanena košulja stegnuta u struku i obmotana sa oko 7 jardi platna (1 jard = 0,914 metra) na način kako su tada nosili Irci i mnogi drugi evropski narodi i nikada nije bila pravljena od vune ili od kariranog materijala. Žuta boja dobijana je iz ljudske ili životinjske mokraće, a uprkos kasnijoj pojavi i korišćenju šafrana, nijansiranje i fiksiranje boje i dalje je vršeno potapanjem u kofu s ovom izlučevinom koja je posle dužeg stajanja dobijala veoma neprijatan miris. Leine je najviše podsećao na kraću antičku togu ili kratki indijski sari i završavao se na kolenima. Ispod leinea neretko su nošene jednostavne, takođe žute pantalone od istog materijala, piše "Zabavnik".
Da li iz praktičnih ili nekih drugih, nama nepoznatih, razloga koje možemo samo da naslućujemo, ono što Škoti danas zovu kilt i za šta većina ljudi misli da je drevni i originalni škotski proizvod, izmislio je Englez Tomas Rolinson 1725. godine. Ovaj rani engleski industrijalac i vlasnik čeličane u kojoj su većinom radili škotski brđani, brzo je shvatio da mašine i otvoreni plamen železare nikako ne idu s "antičkim" i za tu svrhu nepraktičnim leineom, pa je posle nemalog broja nesreća koje su se dešavale u njegovoj železari, dohvatio makaze i jednostavno odsekao deo leinea, ostavivši zaprepašćene Škote - u suknjicama!
Strah od sirotinje i gubitka teško stečenog radnog mesta, kao i primer gazde Tomasa koji je prvi obukao i počeo da nosi ovu "mušku" suknju, ubrzo je pobedio sramotu, pa su se škotski radnici na kraju ipak "pomirili sa sudbinom" i nastavili da, visoko podignute glave, stoički podnose svoje suknjice i neslane šale sugrađana, neretko pesnicama braneći čast i "muškost"!
Zašto cenjeni engleski džentlmen Tomas Rolinson za svoje škotske radnike nije izmislio neki praktičniji i "više muški" odevni predmet, nikom ni do dana današnjeg nije jasno.
Reč kilt koja se danas koristi za mušku suknjicu koja se nosi do visine kolena, preuzeta je od Skandinavaca i potiče od glagola "to kilt" što bi značilo opasati se, odnosno ogrnuti se oko tela, a opštu zabunu oko običaja ovakvog odevanja namerno su unela dvojica prevaranata iz 19. veka, braća Alen, rođena u Velsu tokom poslednje dekade 18. veka.
Džon Karter Alen i Čarls Mening Alen, sve dok i u tome nisu bili raskrinkani, predstavljali su se kao potomci princa Čarlsa Stjuarta zvanog Lepi. S ponosom su isticali da su svoje poreklo "otkrili" još davne 1811. godine, pa su tokom "delovanja" upotrebljavali zvučna imena poput Džon Sobjeski Stjuart i Čarls Edvard Stjuart. Na popisu stanovništva iz 1871. godine, kao mesto rođenja naveli su, ni manje ni više, nego Versaj.
Posle selidbe u Škotsku braća Alan nisu više koristili prezime Stjuart, a svoje pravo prezime Alen promenili su u Alan da bi zvučalo što više "škotski". Potom su ga promenili u Helej Alan, a onda još jednom samo u Helej, jer je njihov otac Džon Karter Alen po svemu sudeći vodio nekakvo dalje poreklo od porodice Helej, te na osnovu toga tvrdio da potiče direktno od erla od Erola.
Džon i Čarls Alen (Stjuart, Alan, Helej) pisci su i čuvene knjige "Nošnja klanova" koja je, po njihovim rečima, bila napisana na osnovu "starostavnog" spisa "Vestiarium Scoticum" (vestiarijum skotikum - škotska odeća) a koji su, kako su govorili, posedovali upravo i jedino oni. Nevolja je bila u tome što pomenuti spis niko nikada, osim njih dvojice naravno, nije video.
Pre nego što su braća Alen "lansirali" ovu izmišljotinu, nisu postojale bilo kakve "karakteristične boje" ili "narodne nošnje" škotskih bratstava odnosno klanova. Radilo se o bezočnoj prevari od koje su korist imale jedino pomenute varalice i, naravno, škotska tekstilna industrija koja je počela da dobija ogromne porudžbine, što pripadnika brojnih članova pojedinih škotskih klanova, što ljudi željnih da se poistovete s "narodnim" običajima i čuvenim škotskim porodicama. Mnogima su se u prošlosti prelepe kombinacije boja tartan tkanina jednostavno dopale, a svedoci smo da se i dan-danas tartan rado nosi na svim kontinentima.
Pitanje je kako je i zašto bilo moguće da izmišljena knjiga dvojice najobičnijih velških prevaranata doživi sudbinu jednog od prvih i najvećih bestselera na tlu tadašnje Velike Britanije i postane svojevrstan etnografski "bukvar" modernih Škotlanđana.
Odgovor je jednostavan - kod mnogih okupiranih evropskih naroda kraj 18. i početak 19. veka bilo je razdoblje narodnog preporoda, buđenja nacionalnog romantizma i pozivanja na sopstvene vrednosti i baštinu.
Naravno da ni Škoti na to nisu bili imuni. Nacionalno potlačeni i okupirani, u nedostatku "pravih" narodnih junaka, posegli su za poluizmišljenima i pomalo "doterali" činjenice, tako da su, pored ostalih, i odmetnika sumnjivih motiva Vilijama Volisa proglasili za "Hrabro srce", heroja i genijalnog vojskovođu. Tu su, u poređenju s Englezima, ipak bili u izvesnoj prednosti jer su engleski glavni "nacionalni i istorijski" likovi, čuveni kralj Artur i još čuveniji Robin Hud, bili potpuno izmišljene ličnosti.
Zahvalni Škoti su 1814. godine Vilijamu Volisu u Melrouzu podigli i prvi spomenik i nazvali ga "Mač u kamenu". Isklesali su figuru onako kako su ga oni tada zamišljali, prikazavši ga s mačem, štitom i, naravno, u kiltu. Siroti Vilijam Volis sigurno se i dan-danas "prevrće u grobu" jer su ga sunarodnici, u najboljoj nameri, ovekovečili u suknjici koju on, izvesno, nikada nije nosio!
Bio je to tek prvi od mnogih sličnih spomenika podignutih širom Škotske koji je, idealizujući škotskog "običnog" čoveka i seljaka, nacionalno opijena škotska vlastela podigla iz čistog inata mrskim okupatorima Englezima, zbog kojih su, nažalost, takođe iz inata, s ponosom počeli da nose i svoje "originalne, narodne, škotske" šarene suknjice.
(MONDO)
Škoti brđani, poreklom izbeglice iz Irske, koji su oko 375. godine počeli da naseljavaju brda u severnom delu današnjeg britanskog ostrva, potisnuvši Pikte, narod po pretpostavci takođe keltskog porekla koji je pre njih tu živeo vekovima, doseljavali su se uglavnom obučeni u leine, tadašnju irsku narodnu nošnju, obavezno bojenu u žuto.
Sve do 16. veka leine je bila bezoblična lanena košulja stegnuta u struku i obmotana sa oko 7 jardi platna (1 jard = 0,914 metra) na način kako su tada nosili Irci i mnogi drugi evropski narodi i nikada nije bila pravljena od vune ili od kariranog materijala. Žuta boja dobijana je iz ljudske ili životinjske mokraće, a uprkos kasnijoj pojavi i korišćenju šafrana, nijansiranje i fiksiranje boje i dalje je vršeno potapanjem u kofu s ovom izlučevinom koja je posle dužeg stajanja dobijala veoma neprijatan miris. Leine je najviše podsećao na kraću antičku togu ili kratki indijski sari i završavao se na kolenima. Ispod leinea neretko su nošene jednostavne, takođe žute pantalone od istog materijala, piše "Zabavnik".
Da li iz praktičnih ili nekih drugih, nama nepoznatih, razloga koje možemo samo da naslućujemo, ono što Škoti danas zovu kilt i za šta većina ljudi misli da je drevni i originalni škotski proizvod, izmislio je Englez Tomas Rolinson 1725. godine. Ovaj rani engleski industrijalac i vlasnik čeličane u kojoj su većinom radili škotski brđani, brzo je shvatio da mašine i otvoreni plamen železare nikako ne idu s "antičkim" i za tu svrhu nepraktičnim leineom, pa je posle nemalog broja nesreća koje su se dešavale u njegovoj železari, dohvatio makaze i jednostavno odsekao deo leinea, ostavivši zaprepašćene Škote - u suknjicama!
Strah od sirotinje i gubitka teško stečenog radnog mesta, kao i primer gazde Tomasa koji je prvi obukao i počeo da nosi ovu "mušku" suknju, ubrzo je pobedio sramotu, pa su se škotski radnici na kraju ipak "pomirili sa sudbinom" i nastavili da, visoko podignute glave, stoički podnose svoje suknjice i neslane šale sugrađana, neretko pesnicama braneći čast i "muškost"!
Zašto cenjeni engleski džentlmen Tomas Rolinson za svoje škotske radnike nije izmislio neki praktičniji i "više muški" odevni predmet, nikom ni do dana današnjeg nije jasno.
Reč kilt koja se danas koristi za mušku suknjicu koja se nosi do visine kolena, preuzeta je od Skandinavaca i potiče od glagola "to kilt" što bi značilo opasati se, odnosno ogrnuti se oko tela, a opštu zabunu oko običaja ovakvog odevanja namerno su unela dvojica prevaranata iz 19. veka, braća Alen, rođena u Velsu tokom poslednje dekade 18. veka.
Džon Karter Alen i Čarls Mening Alen, sve dok i u tome nisu bili raskrinkani, predstavljali su se kao potomci princa Čarlsa Stjuarta zvanog Lepi. S ponosom su isticali da su svoje poreklo "otkrili" još davne 1811. godine, pa su tokom "delovanja" upotrebljavali zvučna imena poput Džon Sobjeski Stjuart i Čarls Edvard Stjuart. Na popisu stanovništva iz 1871. godine, kao mesto rođenja naveli su, ni manje ni više, nego Versaj.
Posle selidbe u Škotsku braća Alan nisu više koristili prezime Stjuart, a svoje pravo prezime Alen promenili su u Alan da bi zvučalo što više "škotski". Potom su ga promenili u Helej Alan, a onda još jednom samo u Helej, jer je njihov otac Džon Karter Alen po svemu sudeći vodio nekakvo dalje poreklo od porodice Helej, te na osnovu toga tvrdio da potiče direktno od erla od Erola.
Džon i Čarls Alen (Stjuart, Alan, Helej) pisci su i čuvene knjige "Nošnja klanova" koja je, po njihovim rečima, bila napisana na osnovu "starostavnog" spisa "Vestiarium Scoticum" (vestiarijum skotikum - škotska odeća) a koji su, kako su govorili, posedovali upravo i jedino oni. Nevolja je bila u tome što pomenuti spis niko nikada, osim njih dvojice naravno, nije video.
Pre nego što su braća Alen "lansirali" ovu izmišljotinu, nisu postojale bilo kakve "karakteristične boje" ili "narodne nošnje" škotskih bratstava odnosno klanova. Radilo se o bezočnoj prevari od koje su korist imale jedino pomenute varalice i, naravno, škotska tekstilna industrija koja je počela da dobija ogromne porudžbine, što pripadnika brojnih članova pojedinih škotskih klanova, što ljudi željnih da se poistovete s "narodnim" običajima i čuvenim škotskim porodicama. Mnogima su se u prošlosti prelepe kombinacije boja tartan tkanina jednostavno dopale, a svedoci smo da se i dan-danas tartan rado nosi na svim kontinentima.
Pitanje je kako je i zašto bilo moguće da izmišljena knjiga dvojice najobičnijih velških prevaranata doživi sudbinu jednog od prvih i najvećih bestselera na tlu tadašnje Velike Britanije i postane svojevrstan etnografski "bukvar" modernih Škotlanđana.
Odgovor je jednostavan - kod mnogih okupiranih evropskih naroda kraj 18. i početak 19. veka bilo je razdoblje narodnog preporoda, buđenja nacionalnog romantizma i pozivanja na sopstvene vrednosti i baštinu.
Naravno da ni Škoti na to nisu bili imuni. Nacionalno potlačeni i okupirani, u nedostatku "pravih" narodnih junaka, posegli su za poluizmišljenima i pomalo "doterali" činjenice, tako da su, pored ostalih, i odmetnika sumnjivih motiva Vilijama Volisa proglasili za "Hrabro srce", heroja i genijalnog vojskovođu. Tu su, u poređenju s Englezima, ipak bili u izvesnoj prednosti jer su engleski glavni "nacionalni i istorijski" likovi, čuveni kralj Artur i još čuveniji Robin Hud, bili potpuno izmišljene ličnosti.
Zahvalni Škoti su 1814. godine Vilijamu Volisu u Melrouzu podigli i prvi spomenik i nazvali ga "Mač u kamenu". Isklesali su figuru onako kako su ga oni tada zamišljali, prikazavši ga s mačem, štitom i, naravno, u kiltu. Siroti Vilijam Volis sigurno se i dan-danas "prevrće u grobu" jer su ga sunarodnici, u najboljoj nameri, ovekovečili u suknjici koju on, izvesno, nikada nije nosio!
Bio je to tek prvi od mnogih sličnih spomenika podignutih širom Škotske koji je, idealizujući škotskog "običnog" čoveka i seljaka, nacionalno opijena škotska vlastela podigla iz čistog inata mrskim okupatorima Englezima, zbog kojih su, nažalost, takođe iz inata, s ponosom počeli da nose i svoje "originalne, narodne, škotske" šarene suknjice.
(MONDO)
Teodosić ovakav meč nije imao 14 godina! Navijači Partizana pamte kad je poslednji put imao nula asistencija!
"Obradović više ne računa na njega, Partizan traži drugog igrača": Otkriveno kakvo pojačanje žele crno-beli
Nemačka se priprema za rat sa Rusijom! Napravljen tajni plan, evo kako će postupiti u slučaju eksalacije sukoba
Uspavana Zvezda nije došla na derbi: Protiv Partizana ovakav nemaš šta da tražiš na terenu
Obradović izašao pred Grobare, pa čuo šta mu skandiraju: Podigao prst i tražio samo jedno, pogledajte