Veronika iz Indonezije odlučila je da se preseli u Srbiju pre četiri godine. Radi u ljudskim resursima za rusku kompaniju, a za Jutjub kanal Attic Life otkrila je kako se nosi sa srpskom direktnošću kao Azijatkinja, po čemu se Rusi i Srbi razlikuju i kako ju je Srbija promenila.
"Ljudi mi se najviše dopadaju u Srbiji, a objasniću i zašto. Kada imaš problem, znam da ljudi žele da pomognu samo zato što žele i mogu. Na nekim drugim mestima, ponekad se pitam da li će neko pokušati da me iskoristi kada mi nešto treba. Ovde mi je to baš osvežavajuće i čini da se osećam sigurno.
Druga stvar je što je generalno mirnije, tiša je buka u poređenju sa mestom odakle dolazim. Možda ako dolaziš iz Švajcarske ili neke još mirnije zemlje, nećeš se složiti, ali veruj mi, ako dolaziš iz zemlje sa 275 miliona ljudi, Srbija deluje vrlo spokojno.
I treća stvar je što može da se šeta. Kao Indonežani, mi ne hodamo mnogo. Stalno koristimo kola ili motor. Ovde mi je baš lepo što mogu da šetam bez da neko misli da sam čudna. U Indoneziji, ako hodaš ulicom - ili si lud ili si toliko siromašan, da nemaš prevoz", rekla je Veronika.
"Kažu da je u Beogradu gužva, a ja pitam - gde?!"
Veroniki gužva u Beogradu ne predstavlja problem.
"Ja dolazim iz mesta gde trotoari često ni ne postoje. Ne možeš ni da hodaš jer rizikuješ da te udari auto. Kada mi kažu 'U Beogradu mora da je velika gužva', ja se pitam - gde? U Indoneziji je normalno da voziš 45 minuta do restorana. U Džakarti je još gore, treba ti i sat ili dva da vidiš prijatelje. Ovde je nezamislivo da voziš sat vremena kroz Beograd.
Još jedna stvar koja mi se sviđa, jeste to što ima sličnosti sa mojim životom u Indoneziji. Kada odeš u kafić, možeš da sretneš ljude iz svih slojeva društva. Tako je i u mom gradu. Nije podeljeno na mesta samo za bogate i mesta za manje imućne. Lepo je što možeš da sretneš svakoga u kafiću, baru, pivnici", istakla je Veronika.
"Izgled Srba bio je najveći šok"
Visina Srba je Veroniki fascinantna.
"Kada sam došla, primetila sam da su svi visoki. Mi, Indoženi, malecni smo, pa mi deluje da je sve pravljeno za visoke - police, barski stolovi... Kad sednem na barsku stolicu, jedva dodirujem pod nogama.
Prijatan šok mi je bio koliko su ljudi bliski sa porodicom i prijateljima. U početku sam se pitala zašto nisu dostupni za sastanke, a onda shvatim da imaju porodična okupljanja, rođendane, slave. To mi je jako slatko i dirljivo.
Mi često mislimo da su Evropljani individualisti, ali ovde sam se iznenadila koliko su ljudi povezani. Kod nas u Aziji se ljubav ne iskazuje tako otvoreno, ne govori se često 'volim te'. Ovde je to opuštenije", primetila je Azijatkinja.
"Ako te Srbin smatra prijateljem, to je stvarno tako"
Veronika je otkrila da joj na ulici ponekad dobacuju "Ni hao" ili "Konichiwa".
"U početku mi je smetalo, sada više ne obraćam pažnju. Tada nije bilo mnogo stranaca, ali sada se to ređe dešava. Ne znam ni kako da odgovorim. Najveći izazov mi je bila direktnost. Ovde ljudi lako kažu 'ne' i to je cela rečenica. Kod nas se to ublažava, da se neko ne uvredi. Naučila sam da to ne shvatam lično - 'ne' samo znači 'ne'. Ponekad je teško, recimo u restoranu, očekuješ da te prime, a oni kažu 'rezervisano', iako su stolovi prazni. To mi je bilo novo, ali sam se navikla. Sada zovem unapred", rekla je Veronika.
Od hrane u Srbiji najviše voli da jede punjene paprike i pastrmku, rekla je Veronika.
"Nedostaje mi indonežanska, ali jedemo dosta kineske hrane, pa mi je lakše. Kod nas je hrana slađa, toga ovde nema. I mi se družimo uz hranu, ne uz piće, to je razlika", rekla je Veronika i otkrila da su Srbi glasni.
"Pričaju strastveno i glasno. U početku nisam znala da li su ljuti ili samo pričaju. Sada već razumem. Jezik mi je težak, posebno padeži. Učim i ruski, pa mešam. Srpski mi zvuči tvrđe, ruski čak deluje nežnije, ali jezik mi pomaže da se povežem sa ljudima. Rusi su zatvoreniji na početku, treba im vremena. Srbi su topliji i otvoreniji odmah, ali obe kulture su iskrene. Kada te smatraju prijateljem, to je stvarno", rekla je Veronika.
Na pitanje da li Beograd doživljava kao svoj dom, odgovorila je:
"Kao svaki stranac, malo si svuda, a malo nigde. Ipak, kada sam počela da govorim 'Idem kući u Beograd', shvatila sam da se nešto promenilo. Postajem Balkanka", rekla je nasmejano Veronika.
Pogledajte celo njeno iskustvo:
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)
