- Mala crna haljina prvi put je predstavljena 1926. u Vogue-u, a Koko Šanel je crnu boju pretvorila iz simbola žalosti u znak elegancije.
- Tokom decenija je preživela krize, rat i filmsku slavu, od Odri Hepbern u 'Doručku kod Tifanija' do Dajanine 'osvetničke haljine'.
Oktobra 1926. godine, na stranicama američkog izdanja magazina Vogue, pojavila se jednostavna ilustracija haljine od crnog krepa. Imala je duge, uske rukave, ravan kroj bez naglašenog struka i porub koji je tek otkrivao kolena. Uz nju je stajala samo jedna niska bisera.
U eri u kojoj su ženskim ormarima još uvek vladali teški korseti, slojevi čipke i glomazni šeširi, urednici su dali smelu prognozu: nazvali su je "Šanelov Ford" (Chanel's Ford). Baš kao što je crni automobil model T Henrija Forda demokratizovao vožnju i postao dostupan masama, predvideli su da će ova haljina postati uniforma svake žene sa stilom. Bili su u pravu. Sto godina kasnije, mala crna haljina (Little Black Dress) i dalje je neprikosnoveni temelj ženske garderobe.
"Sve ću ih naterati da nose crno": Kako je boja žalosti postala šik
Da bi se razumela težina revolucije koju je Gabrijel Koko Šanel izvela 1926. godine, neophodno je razumeti šta je crna boja tada predstavljala.
Kroz čitav 19. vek i početak 20. veka, crna odeća imala je samo dve namene: nosile su je udovice u strogom periodu žalosti (tradicija koju je do ekstrema dovela britanska kraljica Viktorija) ili posluga - sobarice i guvernante. Za buržoaziju, pojaviti se u crnoj haljini na večernjem prijemu bez smrtnog slučaja u porodici smatralo se čistim društvenim skandalom i lošim ukusom.
Koko Šanel je to prezirala. Zgađena kitnjastim, šarenim kreacijama tada vodećeg dizajnera Pola Poarea, navodno je izjavila: "Ove boje su nemoguće. Sve ću ih naterati da nose crno."
Inspiraciju za svedenost nije pronašla u salonima visoke mode, već u sopstvenom skromnom poreklu — strogim, tamnim odorama časnih sestara u sirotištu Obezan, gde je odrasla. Šanel je oduzela odeći sve suvišne ornamente i ponudila platno koje je ženi omogućilo da se kreće, diše, radi i pleše čarlston. Bila je to tiha pobuna protiv patrijarhalnog shvatanja da žena treba da izgleda kao ukras.
Preživela krize i doživela holivudski trijumf
Mala crna haljina nije bila samo estetski hir, pokazala se izuzetno praktičnom kroz najteže periode 20. veka:
Velika depresija (1930-e): Kada je ekonomska kriza pogodila svet, crna tkanina bila je pristupačna i nije odavala tragove habanja, pa je haljina postala spas za žene koje nisu mogle da priušte bogatu garderobu.
Drugi svetski rat (1940-e): Zbog racionalizacije tkanina i nestašice tekstila, svedena silueta bez previše materijala postala je zakonska i stvarna potreba, a ne samo modni izbor.
Filmska besmrtnost (1961): Iako ju je Šanel stvorila, Odri Hepbern ju je u filmu "Doručak kod Tifanija zauvek" urezala u pop-kulturu. Doduše, ta duga, skulpturalna verzija sa otvorenim leđima nosila je potpis Ibera de Živanšija, ali je ideja ostala ista — apsolutna elegancija bez viška detalja.
Od "osvetničke haljine" do pank revolucije
Kroz decenije koje su usledile, svaki dizajner i svaka epoha koristili su malu crnu haljinu da ispričaju svoju priču:
Tokom sedamdesetih, u eri panka, nosila se pocepana i spajana zihernadlama. Devedesetih je doživela dva istorijska vrhunca. Prvi se dogodio 1994. godine kada je princeza Dajana obukla asimetričnu, svilenu crnu toaletu Kristine Stambolijan - model koji je istog trenutka kršten kao "osvetnička haljina" ("Revenge Dress"), poslavši poruku samopouzdanja u noći kada je princ Čarls javno priznao preljubu. Iste godine, Elizabet Harli se pojavila na premijeri u Versačeovoj crnoj haljini spojenoj džinovskim zlatnim zihernadlama, lansirajući svoju karijeru preko noći.
Pogledajte:
Vek slobode u jednom komadu tkanine
Danas, čitav vek nakon što se prvi crtež pojavio u Vogue-u, mala crna haljina je jedini komad garderobe koji ne robuje trendovima. Ona briše staleške razlike, izgleda jednako ubedljivo od jeftinog pamuka kupljenog u fast fashion radnji kao i od najfinije svile iz pariskog ateljea.
Kada je Koko Šanel 1926. skinula steznike i obukla žene u boju žalosti, ona im zapravo nije prodala haljinu. Prodala im je slobodu da budu primećene zbog sopstvene ličnosti, a ne zbog onoga što nose na sebi.
Sto godina kasnije, ta lekcija o stilu i dalje nema konkurenciju.
Bonus video:
