- Nekada je gledanje televizije bilo porodični ritual: tražio se daljinski, pomerala antena i čekalo da slika bude dobra.
- Televizori su zauzimali pola sobe, a kanala je bilo malo, pa se tačno znalo šta i kada cela kuća gleda.
Danas nam je dovoljno da uzmemo daljinski upravljač, otvorimo omiljenu platformu i za nekoliko sekundi pronađemo film, seriju ili emisiju koju želimo da gledamo. Imamo stotine kanala, kristalno jasnu sliku i mogućnost da u svakom trenutku zaustavimo program ili vratimo scenu koju smo propustili. Međutim, nekada je gledanje televizije izgledalo potpuno drugačije. Bila je to prava mala porodična avantura, a jedna rečenica i danas mnogima izmami osmeh: "Ne diraj antenu, sad je dobro!"
Starije generacije dobro pamte vreme kada se televizor nije uključivao samo pritiskom na dugme, već je za gledanje omiljenog programa ponekad bilo potrebno malo strpljenja, snalažljivosti i pomoći ostalih ukućana.
Borba sa antenom bila je poseban ritual
Ko nije bar jednom stajao pored televizora i okretao antenu levo-desno, dok neko iz druge sobe viče da li se slika popravila? Jedan član porodice bio bi zadužen za pomeranje antene, drugi bi pažljivo posmatrao ekran, a treći bi davao instrukcije iz dnevne sobe.
"Malo levo! Ne, vrati! E, tako! Stani, ne pomeraj!"
I taman kada bi se slika konačno izoštrila, neko bi slučajno zakačio antenu i cela operacija počinjala bi ispočetka. Ponekad bi se na ekranu pojavio karakterističan šum, poznat i kao "sneg", dok bi zvuk krčao, a slika nestajala baš u najzanimljivijem trenutku. Nije bilo neobično ni da se antena postavi na prozor, podigne što više ili namesti pod uglom koji je, činilo se, samo jedan član porodice umeo da pronađe.
Televizor koji je zauzimao pola sobe
Posebna priča bili su televizori sa velikim, debelim zadnjim delom, koji su često zauzimali značajan deo dnevne sobe. Imali su dugmiće za menjanje kanala, a daljinski upravljač nije uvek bio podrazumevana stvar. Ako ga nije bilo ili se negde izgubio, morali ste da ustanete, priđete televizoru i ručno promenite program. Nije bilo ni beskonačnog prebacivanja sa kanala na kanal, jer je izbor bio mnogo manji nego danas.
Upravo zato se dobro znalo šta se i kada gleda. Televizijski raspored imao je posebno mesto u svakodnevici, a početak omiljene serije ili emisije bio je mali događaj za celu porodicu.
Nije bilo premotavanja, pauziranja ni gledanja unapred
Danas možemo da pogledamo celu sezonu serije za jedno veče, ali nekada se na nastavak čekalo danima, ponekad i čitavu nedelju. Ako propustite epizodu, morali ste da se pomirite sa tim da nećete saznati šta se dogodilo sve dok se ne ukaže nova prilika za reprizu. Nije bilo mogućnosti da zaustavite program ako vam neko zazvoni na vrata, vratite nekoliko minuta unazad ili preskočite reklame. Kada emisija počne, svi su znali da je vreme da se smanje razgovori i da se zauzmu mesta ispred televizora.
Posebno se pamte porodična okupljanja uz omiljene kvizove, muzičke emisije, filmove i serije. Nije bilo potrebno mnogo kanala da bi se svi okupili oko istog sadržaja.
Mali trenuci koji danas bude veliku nostalgiju
Možda današnja tehnologija pruža mnogo više mogućnosti, ali stariji televizijski rituali ostali su deo kolektivnog sećanja. Od traženja daljinskog upravljača između jastuka, preko čekanja da se slika popravi, do čuvenog upozorenja da niko ne sme da dodirne antenu kada se konačno pronađe dobar signal.
Danas se retko dešava da cela porodica mora da sarađuje kako bi pogledala jednu emisiju. Svako ima svoj ekran, svoj izbor i svoj raspored gledanja. Ipak, upravo zbog toga mnogi sa posebnom toplinom pamte vreme kada se oko jednog televizora okupljala cela kuća. Nije sve bilo jednostavnije, ali je imalo neku svoju čar.
A sada jedno pitanje za sve koji su odrasli uz televizore sa debelim ekranima: ko je u vašoj kući bio zadužen za antenu i koliko puta ste čuli čuveno "Ne diraj, sad je dobro!"?
BONUS VIDEO:
(MONDO)
