Iako proizvođač, recimo, izvorno garantuje da je cipela nepropustljiva na srpskoj deklaraciji navodi se na primer da je cipela za "zimsko i hladno vreme". Još je veći nonsens kada postavljenu, toplu čizmu za skijanje kategorišu kao "čizmu za suvo vreme”, što se čak može videti na etiketama najpoznatijih proizvođača sportske odeće i obuće, na šta su ukazali čitaoci "Potrošača”.
U Ministarstvu trgovine potvrđuju da se i dalje najveći broj pritužbi potrošača (oko 20 odsto od ukupnog broja prijava) odnosi na obuću, i to naročito sportsku.
"Primetno je i povećanje broja pritužbi kupaca na to što je obuću proizvođač deklarisao kao vodootpornu, dok je neko drugi (uvoznik, trgovac) robu deklarisao na drugi način (na primer kao obuću za suvo vreme)", kaže Vesna Novaković, načelnik odeljenja za zaštitu potrošača.
"Potrošačima savetujemo", ističe, "da prilikom kupovine obrate pažnju na podatke iz deklaracije, pa i da ukoliko im je potrebno dodatno objašnjenje zatraže od trgovca bliže i preciznije informacije, jer se može desiti da roba svojim izgledom navodi na zaključak da ima određena svojstva, ali da ih zapravo nema. Veoma je bitno da potrošač pre obavljene kupovine čita deklaraciju, da se podrobno raspita o nameni obuće, kako ne bi imao poteškoće prilikom ostvarivanja svojih prava".
Kako objašnjavaju stručnjaci prema domaćim standardima postoje sledeće namene obuće: za suvo vreme, obuća za kišu, sportska obuća, kućna obuća.
"Mora se priznati da je to nedovoljno i da bi trebalo preciznije navoditi specijalizovanu namenu. Ako neko navede da je cipela koju prodaje za zimsko i hladno vreme takva deklaracija nije po standardu. Prema mom mišljenju standardje neophodno modernizovati u skorije vreme u cilju preciznijeg navođenja namene obuće", kaže za "Potrošač” Zoran Ostojić, rukovodilac kontrolnog tela u beogradskom "Tekstilinspektu”.
"Primećivao sam razlike u deklaraciji i pravoj nameni obuće, ali ne mogu da ih komentarišem, zbog toga što neki uvoznici ispituju takvu obuću koja se pokaže kao vodopropustna pa tom činjenicom upoznaju potrošače. U takvim slučajevima kupac mora da bude obavešten o tome, a ne da se takva obuća nudi kao vodonepropustna a kasnije se poziva na deklaraciju", smatra Ostojić.
Ovo se, kaže, naročito odnosi na obuću koja ima razne fabričke oznake poput AQUA….,GORE….,SIMPA….. to su materijali koji bi trebalo da poseduju membrane koje sprečavaju prodiranje vlage. Ali ako proizvođač garantuje da je obuća vodonepropustna, uvoznik ne bi trebalo da tvrdi drugačije, naročito ako je to u cilju izbegavanja odgovornosti u slučaju reklamacija.
Problematika vodootpornosti mora se sagledati u nekoliko segmenata. Recimo, materijal gornjišta može da bude vodoodbojan ili vodonepropustan dok sama obuća to zbog svoje konstrukcije i načina izrade nije.
"Mora se razlikovati pojam vodoodbojnosti koja se ispituje okapavanjem, te vodonepropustljivosti koja se ispituje potapanjem, ali samo do nivoa zatvorenosti jezika. Zato je važna konstrukcija takve obuće, ona mora da ima zatvoren jezik koji je ušiven za sarice tako da onemogućava prodiranje vlage do tog nivoa", objašnjava Ostojić.
On kupcima ukazuje da postoje dve kategorije takve obuće: vodootporna (proizvođačka oznaka WATERRESISTANT) i obuća od vodoodbojnog materijala (proizvođačka oznaka WATERPROOF). Osnovna razlika je u tome što vodootporna obuća mora garantovati dug (neograničen) boravak u vlažnim uslovima, dok obuća od vododbojnih materijala može popustiti nakon izvesnog vremena imajući u vidu ostale činioce njene izrade.
On ukazuje i da danas postoje materijali koji savršeno imitiraju izgled prirodne kože sa lica tako da je gotovo nemoguće ustanoviti razliku ukoliko se ona ne pogleda sa naličja. Tada je vidljiva osnova koju predstavlja tkani ili netkani tekstilni materijal. Njegova ocena je da je kvalitet obuće u principu ustaljen kao i kod svakog proizvoda u masovnoj industrijskoj proizvodnji, dok se u odnosu na raniji period može jedino primetiti veći broj jeftinije obuće sa istoka u odnosu na skuplju obuću sa zapada i domaću proizvodnju uopšte.
Svaki par obuće u trgovini mora da ima jasno istaknutu deklaraciju i na njoj sledeće podatke:
– naziv i sedište proizvođača, odnosno uvoznika
– podatke o nameni obuće
– podatke o načinu izrade (prošivena, lepljena obuća)
– podatke o materijalu od kojeg je obuća izrađena
Ukoliko je na deklaraciji na kojoj je na srpskom jeziku dato bliže objašnjenje o svojstvima robe i načinu upotrebe, potrošač je dužan da se istih pridržava i u slučaju reklamacije ostvaruje svoja prava, po Zakonu o zaštiti potrošača, samo onda kada roba ne odgovara navedenim svojstvima.
Ukoliko potrošač primeti oštećenje na obući ili ukoliko obuća koja je deklarisana kao obuća za kišu propusti vodu, potrošač prvo treba da se obrati trgovcu koji je dužan da odmah, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana, odgovori potrošaču o njegovom zahtevu.
Preporuka Ministarstva trgovine je da potrošač izjavi reklamaciju u pisanom obliku kako bi imao dokaz kada je to učinio. Ako trgovac ne odgovori u pisanom obliku, u roku od 15 dana od prijema reklamacije, i ne obavesti potrošača o mogućem rešenju, propisana je novčana kazna u iznosu od 300.000 dinara do dva miliona dinara.
U situacijama kada je reklamacija odbijena, odnosno trgovac ne želi da zameni obuću, već nudi opravku, potrošač se može obratiti nekom od udruženja za zaštitu potrošača. Ukoliko ni tada ne uspe da reši problem predstoji mu sudska zaštita.
Pre započinjanja eventualnog sudskog postupka potrošač ima mogućnost da pokuša i vansudsko rešavanje sporova. Jedan od načina je i medijacija. Na osnovu Odluke direktora Centra za medijaciju, za potrošačke sporove čija je vrednost do 40.000 dinara, medijacije se obavljaju besplatno. Za sporove koji prelaze ovu vrednost plaća se naknada za rad u postupku medijacije prema tarifniku Centra za medijaciju.
(MONDO)
U Ministarstvu trgovine potvrđuju da se i dalje najveći broj pritužbi potrošača (oko 20 odsto od ukupnog broja prijava) odnosi na obuću, i to naročito sportsku.
"Primetno je i povećanje broja pritužbi kupaca na to što je obuću proizvođač deklarisao kao vodootpornu, dok je neko drugi (uvoznik, trgovac) robu deklarisao na drugi način (na primer kao obuću za suvo vreme)", kaže Vesna Novaković, načelnik odeljenja za zaštitu potrošača.
"Potrošačima savetujemo", ističe, "da prilikom kupovine obrate pažnju na podatke iz deklaracije, pa i da ukoliko im je potrebno dodatno objašnjenje zatraže od trgovca bliže i preciznije informacije, jer se može desiti da roba svojim izgledom navodi na zaključak da ima određena svojstva, ali da ih zapravo nema. Veoma je bitno da potrošač pre obavljene kupovine čita deklaraciju, da se podrobno raspita o nameni obuće, kako ne bi imao poteškoće prilikom ostvarivanja svojih prava".
Kako objašnjavaju stručnjaci prema domaćim standardima postoje sledeće namene obuće: za suvo vreme, obuća za kišu, sportska obuća, kućna obuća.
"Mora se priznati da je to nedovoljno i da bi trebalo preciznije navoditi specijalizovanu namenu. Ako neko navede da je cipela koju prodaje za zimsko i hladno vreme takva deklaracija nije po standardu. Prema mom mišljenju standardje neophodno modernizovati u skorije vreme u cilju preciznijeg navođenja namene obuće", kaže za "Potrošač” Zoran Ostojić, rukovodilac kontrolnog tela u beogradskom "Tekstilinspektu”.
"Primećivao sam razlike u deklaraciji i pravoj nameni obuće, ali ne mogu da ih komentarišem, zbog toga što neki uvoznici ispituju takvu obuću koja se pokaže kao vodopropustna pa tom činjenicom upoznaju potrošače. U takvim slučajevima kupac mora da bude obavešten o tome, a ne da se takva obuća nudi kao vodonepropustna a kasnije se poziva na deklaraciju", smatra Ostojić.
Ovo se, kaže, naročito odnosi na obuću koja ima razne fabričke oznake poput AQUA….,GORE….,SIMPA….. to su materijali koji bi trebalo da poseduju membrane koje sprečavaju prodiranje vlage. Ali ako proizvođač garantuje da je obuća vodonepropustna, uvoznik ne bi trebalo da tvrdi drugačije, naročito ako je to u cilju izbegavanja odgovornosti u slučaju reklamacija.
Problematika vodootpornosti mora se sagledati u nekoliko segmenata. Recimo, materijal gornjišta može da bude vodoodbojan ili vodonepropustan dok sama obuća to zbog svoje konstrukcije i načina izrade nije.
"Mora se razlikovati pojam vodoodbojnosti koja se ispituje okapavanjem, te vodonepropustljivosti koja se ispituje potapanjem, ali samo do nivoa zatvorenosti jezika. Zato je važna konstrukcija takve obuće, ona mora da ima zatvoren jezik koji je ušiven za sarice tako da onemogućava prodiranje vlage do tog nivoa", objašnjava Ostojić.
On kupcima ukazuje da postoje dve kategorije takve obuće: vodootporna (proizvođačka oznaka WATERRESISTANT) i obuća od vodoodbojnog materijala (proizvođačka oznaka WATERPROOF). Osnovna razlika je u tome što vodootporna obuća mora garantovati dug (neograničen) boravak u vlažnim uslovima, dok obuća od vododbojnih materijala može popustiti nakon izvesnog vremena imajući u vidu ostale činioce njene izrade.
On ukazuje i da danas postoje materijali koji savršeno imitiraju izgled prirodne kože sa lica tako da je gotovo nemoguće ustanoviti razliku ukoliko se ona ne pogleda sa naličja. Tada je vidljiva osnova koju predstavlja tkani ili netkani tekstilni materijal. Njegova ocena je da je kvalitet obuće u principu ustaljen kao i kod svakog proizvoda u masovnoj industrijskoj proizvodnji, dok se u odnosu na raniji period može jedino primetiti veći broj jeftinije obuće sa istoka u odnosu na skuplju obuću sa zapada i domaću proizvodnju uopšte.
Svaki par obuće u trgovini mora da ima jasno istaknutu deklaraciju i na njoj sledeće podatke:
– naziv i sedište proizvođača, odnosno uvoznika
– podatke o nameni obuće
– podatke o načinu izrade (prošivena, lepljena obuća)
– podatke o materijalu od kojeg je obuća izrađena
Ukoliko je na deklaraciji na kojoj je na srpskom jeziku dato bliže objašnjenje o svojstvima robe i načinu upotrebe, potrošač je dužan da se istih pridržava i u slučaju reklamacije ostvaruje svoja prava, po Zakonu o zaštiti potrošača, samo onda kada roba ne odgovara navedenim svojstvima.
Ukoliko potrošač primeti oštećenje na obući ili ukoliko obuća koja je deklarisana kao obuća za kišu propusti vodu, potrošač prvo treba da se obrati trgovcu koji je dužan da odmah, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana, odgovori potrošaču o njegovom zahtevu.
Preporuka Ministarstva trgovine je da potrošač izjavi reklamaciju u pisanom obliku kako bi imao dokaz kada je to učinio. Ako trgovac ne odgovori u pisanom obliku, u roku od 15 dana od prijema reklamacije, i ne obavesti potrošača o mogućem rešenju, propisana je novčana kazna u iznosu od 300.000 dinara do dva miliona dinara.
U situacijama kada je reklamacija odbijena, odnosno trgovac ne želi da zameni obuću, već nudi opravku, potrošač se može obratiti nekom od udruženja za zaštitu potrošača. Ukoliko ni tada ne uspe da reši problem predstoji mu sudska zaštita.
Pre započinjanja eventualnog sudskog postupka potrošač ima mogućnost da pokuša i vansudsko rešavanje sporova. Jedan od načina je i medijacija. Na osnovu Odluke direktora Centra za medijaciju, za potrošačke sporove čija je vrednost do 40.000 dinara, medijacije se obavljaju besplatno. Za sporove koji prelaze ovu vrednost plaća se naknada za rad u postupku medijacije prema tarifniku Centra za medijaciju.
(MONDO)
Tužna partija Partizana: Navijači promrzli i nisu videli ama baš ništa!
Kraj serije "Sablja": Večeras gledamo finale trilera o ubistvu premijera Zorana Đinđića, evo šta nas očekuje
Temperatura pada na -15 stepeni! Čubrilo otkrio detaljnu prognozu za zimu, evo kada će u Srbiji biti najhladnije
Srbija i Aleksa pregazili Dansku u Beogradu: Sad smo na Evropskom prvenstvu!
Kakav debakl Hrvatske u košarci, i to od Bosne! Odlazak na Eurobasket će biti nemoguća misija