Cena vina formira se, kaže za CaféBar network Veljko Poznanić, vlasnik restorana Žabar, u zavisnosti od koncepta restorana, broja zaposlenih, od toga koliko je osoblje stručno, ima li somelijera u lokalu ili ne, od cene vina u nabavci i još mnogo drugih faktora.
"Zbog pada prometa, primetan je i pad u prodajnoj ceni. Staro pravilo glasilo je 1:3, ali sada se taj odnos najčešće svodi na 1:2. To znači da će vino koje u nabavci platimo 1.000 dinara, u restoranu koštati 2.000, ponekad čak i 1.700. Zarada je na tim vinima zaista minimalna. Međutim, za vina koja su u nabavci 700 ili 800 dinara, odnos je 1:3, i ono je prema toj razmeri skuplje", bjašnjava Poznanić.
U poslednje vreme on je vinske karte, osim za Žabar, formirao i za druge restorane. "U pojedinim lokalima cene sam formirao i samo za servis, tako da gost može da donese svoje vino, a usluga rashlađivanja i posluživanja naplaćuje se od 700 do 900 dinara."
Domaća vina sve su popularnija, ali Poznanić kaže da on nema ništa protiv takve cenovne politike. "Podržavam visoku cenu domaćih vina sve dok to može da prođe. U poslednjih deset godina primetna je ekspanzija domaćih vinara i to je odlično. Ja sam za to da pijemo domaće. Neka svi domaći vinari sada zarade koliko mogu, jer u jednom trenutku cena vina neminovno će početi da opada zbog tržišta."
Već sada se veoma dobra vina mogu naći za 1.000 dinara. Mnogi bi i spustili cene, ali neki još drže malo viši cenovnik", zaključuje Poznanić.
U restoranu Madera, na čijoj se vinskoj karti nalazi oko 300 etiketa vina, vode se sličnom cenovnom politikom. Ljubiša Savić, upravnik restorana Madera, kaže da cena domaćih vina u tom lokalu najčešće je jedan i po put viša od nabavne.
"Ako je vino u nabavci 1.000 dinara, kod nas će biti 2.250, najviše 2.500 dinara. To važi za domaća vina, dok strana po istoj nabavnoj ceni mogu biti i do 3.000 u ponudi. Međutim, ona skuplja strana vina koja u nabavci koštaju 5.000 dinara, u prodaji će biti 10.000 dinara", ističe Savić.
On dodaje i da gosti restorana Madera češće piju domaća vina, a najtraženija su ona do 3.000 dinara.
"Zato se trudimo da u ponudi imamo najviše vina upravo iz te cenovne kategorije. U poslednje vreme kod nas se pojavljuje sve više podruma i vinarija i nije uvek lako odabrati vino koje ćemo uvrstiti u ponudu. Najčešće organizujemo degustacije sa somelijerima, a imamo i takozvanu dnevnu ponudu vina. Na toj vinskoj karti, koja se menja jednom ili dva puta mesečno, nalazi se nekoliko etiketa koje su na probi. Tek kada vidimo kako gosti reaguju na njih, da li ih i u kojoj meri naručuju, odlučujemo da li ćemo ta vina uneti i u našu redovnu ponudu."
Jedan od najširih izbora vina među beogradskim restoranima ima Franš, čija vinska karta broji čak 680 etiketa iz svih delova sveta. Razlog za to, prema rečima Nikole Dimitrijevića, vlasnika restorana Franš, jeste želja da imaju što bolji odabir vina u koji će biti uvrštena probrana ponuda od svega što postoji na domaćem tržištu. On kaže da se trude da skuplja vina imaju nižu cenu, a da jeftinija budu skuplja.
"To možda zvuči čudno, ali računica je jednostavna. Ako neko vino u nabavci košta 600 dinara, mi ga u restoranu prodajemo za 1.800. To znači da je odnos kojim se vodimo u tom slučaju 1:3. Kada se u obzir uzmu PDV i ostali nameti, naša zarada na tom vinu iznosi 1.000 dinara. S druge strane, ako je neko vino nabavljeno za 1.200 dinara, prodavaćemo ga po ceni od 2.100 dinara, a ukoliko je u nabavci 1.500, kod nas će biti 3.000 dinara, i u tom slučaju odnos je 1:2. Kada se sve sabere i oduzme, s vinima do 3.000 dinara imamo istu zaradu. Moj rezon u vezi s tim jeste da vina koja se najbolje prodaju budu nešto skuplja kako bismo zaradom od njih mogli da finansiramo ona koja se ne prodaju uopšte."
Pristojnija domaća vina, prema njegovim rečima, čak su i skuplja od uvoznih. Zašto?
"Zato što se u poslednje vreme kod nas pojavilo mnogo vinarija i sve su one još mlade u poslu, a da bi ga uopšte i započele, morale su da uzimaju kredite i zadužuju se. Sada to na neki način moraju da isplate i cene vina su zbog toga nešto više. S druge strane, vreme im ne ide naruku, ljudi sve manje novca imaju, sve ređe se ide u restorane, a i konkurencija je jaka. Za poslednje dve godine kod nas se otvorilo oko 40 vinarija. Sve one imaju solidna vina, neka od njih su dobra, neka odlična, a neka vrhunska, ali ni za jedno se ne može reći da je loše. Osim toga, tu je i nekoliko domaćih vinarija, poput Kovačevića i Radovanovića, koji su već zauzeli svoju poziciju na tržištu. Počeli su ranije, imaju svoje vinograde i novac koji su uložili na početku, već im se isplatio. U tome je njihova prednost", kaže Dimitrijević.
Primetno je da su domaća vina sve popularnija među domaćim gostima, a posebno među strancima. Oni, kako kaže vlasnik restorana Franš, ipak imaju razvijenu kulturu da piju vina iz zemlje u kojoj borave, dok mi to, nažalost, nemamo i uglavnom se i dalje vodimo mišlju da je tuđe uvek bolje.
Zašto nemamo vino kuće?
"Mi nemamo razvijenu tu kulturu, ali za ugostitelje i vinare bilo bi dobro da je imamo. Jer, u tom slučaju, mogli bismo da sklopimo dogovor s nekom vinarijom, da od nje uzimamo takozvana rinfuzna pakovanja i gostima nudimo vino po mnogo povoljnijim cenama nego sada", smatra Nikola Dimitrijević, vlasnik restorana Franš.
"Jedini problem u tom slučaju mogla bi da predstavlja količina vina, jer se postavlja pitanje koliko bi domaćih vinarija moglo da isprati veliku potražnju i da u kontinuitetu proizvodi i isporučuje dovoljne količine vina. Iako je kod nas u poslednje vreme otvoreno mnogo vinarija, opet ih nemamo onoliko kao druge zemlje", smatra Dimitrijević. U Hrvatskoj ih, recimo, ima oko 1.000, u Sloveniji čak 2.000, a kod nas svega 190.
"U tome možda i ima istine, ali samo donekle, posebno ako uzmemo u obzir odnos cene i kvaliteta domaćih i stranih vina. Naša vina tu ne mogu do kraja da pariraju inostranim. Jer, u inostranstvu možete naći kvalitetno vino u cenovnom rangu od četiri do šest evra, ali ne i kod nas. Neka naša dobra vina mogla bi da koštaju toliko, ali u našem mentalitetu i dalje postoji psihološki momenat – ako je vino jeftino, znači da je loše. Ili još gore, ako je neko vino imalo jaču cenu, pa sad pojeftinilo, to znači da im e kvalitet srozao i da ga ne treba više piti. Mnogi tako razmišljaju, ali to je potpuno pogrešno", zaključuje Dimitrijević.
(MONDO)
"Zbog pada prometa, primetan je i pad u prodajnoj ceni. Staro pravilo glasilo je 1:3, ali sada se taj odnos najčešće svodi na 1:2. To znači da će vino koje u nabavci platimo 1.000 dinara, u restoranu koštati 2.000, ponekad čak i 1.700. Zarada je na tim vinima zaista minimalna. Međutim, za vina koja su u nabavci 700 ili 800 dinara, odnos je 1:3, i ono je prema toj razmeri skuplje", bjašnjava Poznanić.
U poslednje vreme on je vinske karte, osim za Žabar, formirao i za druge restorane. "U pojedinim lokalima cene sam formirao i samo za servis, tako da gost može da donese svoje vino, a usluga rashlađivanja i posluživanja naplaćuje se od 700 do 900 dinara."
Domaća vina sve su popularnija, ali Poznanić kaže da on nema ništa protiv takve cenovne politike. "Podržavam visoku cenu domaćih vina sve dok to može da prođe. U poslednjih deset godina primetna je ekspanzija domaćih vinara i to je odlično. Ja sam za to da pijemo domaće. Neka svi domaći vinari sada zarade koliko mogu, jer u jednom trenutku cena vina neminovno će početi da opada zbog tržišta."
Već sada se veoma dobra vina mogu naći za 1.000 dinara. Mnogi bi i spustili cene, ali neki još drže malo viši cenovnik", zaključuje Poznanić.
U restoranu Madera, na čijoj se vinskoj karti nalazi oko 300 etiketa vina, vode se sličnom cenovnom politikom. Ljubiša Savić, upravnik restorana Madera, kaže da cena domaćih vina u tom lokalu najčešće je jedan i po put viša od nabavne.
"Ako je vino u nabavci 1.000 dinara, kod nas će biti 2.250, najviše 2.500 dinara. To važi za domaća vina, dok strana po istoj nabavnoj ceni mogu biti i do 3.000 u ponudi. Međutim, ona skuplja strana vina koja u nabavci koštaju 5.000 dinara, u prodaji će biti 10.000 dinara", ističe Savić.
On dodaje i da gosti restorana Madera češće piju domaća vina, a najtraženija su ona do 3.000 dinara.
"Zato se trudimo da u ponudi imamo najviše vina upravo iz te cenovne kategorije. U poslednje vreme kod nas se pojavljuje sve više podruma i vinarija i nije uvek lako odabrati vino koje ćemo uvrstiti u ponudu. Najčešće organizujemo degustacije sa somelijerima, a imamo i takozvanu dnevnu ponudu vina. Na toj vinskoj karti, koja se menja jednom ili dva puta mesečno, nalazi se nekoliko etiketa koje su na probi. Tek kada vidimo kako gosti reaguju na njih, da li ih i u kojoj meri naručuju, odlučujemo da li ćemo ta vina uneti i u našu redovnu ponudu."
Jedan od najširih izbora vina među beogradskim restoranima ima Franš, čija vinska karta broji čak 680 etiketa iz svih delova sveta. Razlog za to, prema rečima Nikole Dimitrijevića, vlasnika restorana Franš, jeste želja da imaju što bolji odabir vina u koji će biti uvrštena probrana ponuda od svega što postoji na domaćem tržištu. On kaže da se trude da skuplja vina imaju nižu cenu, a da jeftinija budu skuplja.
"To možda zvuči čudno, ali računica je jednostavna. Ako neko vino u nabavci košta 600 dinara, mi ga u restoranu prodajemo za 1.800. To znači da je odnos kojim se vodimo u tom slučaju 1:3. Kada se u obzir uzmu PDV i ostali nameti, naša zarada na tom vinu iznosi 1.000 dinara. S druge strane, ako je neko vino nabavljeno za 1.200 dinara, prodavaćemo ga po ceni od 2.100 dinara, a ukoliko je u nabavci 1.500, kod nas će biti 3.000 dinara, i u tom slučaju odnos je 1:2. Kada se sve sabere i oduzme, s vinima do 3.000 dinara imamo istu zaradu. Moj rezon u vezi s tim jeste da vina koja se najbolje prodaju budu nešto skuplja kako bismo zaradom od njih mogli da finansiramo ona koja se ne prodaju uopšte."
Pristojnija domaća vina, prema njegovim rečima, čak su i skuplja od uvoznih. Zašto?
"Zato što se u poslednje vreme kod nas pojavilo mnogo vinarija i sve su one još mlade u poslu, a da bi ga uopšte i započele, morale su da uzimaju kredite i zadužuju se. Sada to na neki način moraju da isplate i cene vina su zbog toga nešto više. S druge strane, vreme im ne ide naruku, ljudi sve manje novca imaju, sve ređe se ide u restorane, a i konkurencija je jaka. Za poslednje dve godine kod nas se otvorilo oko 40 vinarija. Sve one imaju solidna vina, neka od njih su dobra, neka odlična, a neka vrhunska, ali ni za jedno se ne može reći da je loše. Osim toga, tu je i nekoliko domaćih vinarija, poput Kovačevića i Radovanovića, koji su već zauzeli svoju poziciju na tržištu. Počeli su ranije, imaju svoje vinograde i novac koji su uložili na početku, već im se isplatio. U tome je njihova prednost", kaže Dimitrijević.
Primetno je da su domaća vina sve popularnija među domaćim gostima, a posebno među strancima. Oni, kako kaže vlasnik restorana Franš, ipak imaju razvijenu kulturu da piju vina iz zemlje u kojoj borave, dok mi to, nažalost, nemamo i uglavnom se i dalje vodimo mišlju da je tuđe uvek bolje.
Zašto nemamo vino kuće?
"Mi nemamo razvijenu tu kulturu, ali za ugostitelje i vinare bilo bi dobro da je imamo. Jer, u tom slučaju, mogli bismo da sklopimo dogovor s nekom vinarijom, da od nje uzimamo takozvana rinfuzna pakovanja i gostima nudimo vino po mnogo povoljnijim cenama nego sada", smatra Nikola Dimitrijević, vlasnik restorana Franš.
"Jedini problem u tom slučaju mogla bi da predstavlja količina vina, jer se postavlja pitanje koliko bi domaćih vinarija moglo da isprati veliku potražnju i da u kontinuitetu proizvodi i isporučuje dovoljne količine vina. Iako je kod nas u poslednje vreme otvoreno mnogo vinarija, opet ih nemamo onoliko kao druge zemlje", smatra Dimitrijević. U Hrvatskoj ih, recimo, ima oko 1.000, u Sloveniji čak 2.000, a kod nas svega 190.
"U tome možda i ima istine, ali samo donekle, posebno ako uzmemo u obzir odnos cene i kvaliteta domaćih i stranih vina. Naša vina tu ne mogu do kraja da pariraju inostranim. Jer, u inostranstvu možete naći kvalitetno vino u cenovnom rangu od četiri do šest evra, ali ne i kod nas. Neka naša dobra vina mogla bi da koštaju toliko, ali u našem mentalitetu i dalje postoji psihološki momenat – ako je vino jeftino, znači da je loše. Ili još gore, ako je neko vino imalo jaču cenu, pa sad pojeftinilo, to znači da im e kvalitet srozao i da ga ne treba više piti. Mnogi tako razmišljaju, ali to je potpuno pogrešno", zaključuje Dimitrijević.
(MONDO)
Zvezdina proslava jesenje titule sa stilom: Nova goleada na Marakani!
Završen protest studenata u Beogradu: Saobraćaj bio blokiran u centralnim gradskim ulicama
Ameri hoće Stojakovića da bi nas pobedili: Srbija i Grčka u strahu, SAD hoće da otme Andreja!
Određene sudije za večiti derbi: Srbin i Hrvati sude Crvena zvezda - Partizan!
Mondo ukrštenica za 23. decembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!