Bukola Asafa, tridesestogodišnja majka dvoje dece iz Nigerije, pažljivo ušiva crvenu postavu na par mokasina pravljenih po meri, dok drugi oko nje prave drvene potpetice ili oblikuju kožu.

"Studirala sam na Univerzitetu u Liverpulu i onda sam otvorila sopstvenu kompaniju za proizvodnju torbi u Lagosu. Sada sam ovde da naučim kako se prave italijanske cipele. Dizajn će biti moj ali pod uticajem Gučija", kaže ona uz osmeh.

Ona nije jedina koja je došla u Firencu da bi učila od majstora-obućara Anđela Imperatrisa (75), koji je sa 11 godina naučio zanat od svojih stričeva. Neki njegovi studenti prodaju svoje cipele za 3.000 evra po paru.

Imperatris je iz regiona Basilikata na jugu Italije ali je odrastao u toskanskom gradu čuvenom po kožarskoj industriji i gde su popločane ulice nakada bile dom "umetnika, od kujundžija do sajdžija i oštrača noževa", kaže on.

Užurbane ulice oko Mikelanđelove statue Davida sada su pune trendi radnji sa cipelama ali je srce umetničkog sektora Firence oblast Oltrarno, na drugoj obali reke.

"Zanati poput ovog više nisu u modi ali bi mladima bilo bolje da razmotre da budu šegrti kod obućara. Mogli bi da postanu drugi Salvatore Feragamo", rekao je on za AFP aludirajući na veoma popularnog firentinskog dizajnera.

Plavooki majstor podučava po osam studenata u akademiji Riaći, a lista je poduža. Do sada ih je oko 100 diplomiralo.

Među rolnama antilopa, teleće kože i kanapa stoje završeni modeli od jednog para sa visokim crvenim potpeticama i zavodljivom trakom koja ide oko članka, do plavih antilop cipela sa malom petom i zlatnom kopčom u vidu viljuške.

Mašizan Masjum, televizijski producent iz Singapura kaže da je dugo sanjao da bude dizajner ženskih cipela - "elegantnih ali sa stavom" i veruje da će on i njegove kolege od Japana do Južne Amerike, održati italijansku proizvodnju cipela u životu.

"U ovoj grupi su ljudi iz celog sveta koji uče od italijanskog majstora. To je globalizacija u najboljem smislu te reči. Postoji kriza ali sa svakom krizom dolazi i prilika", kaže ovaj 41-godišnjak dok zakucava đon cipele.

Imperatris kaže da su šegrti nekada četiri godine radili bez plate i to na popravkama pre nego što im je dozvoljeno da prave svoje cipele. Danas, njegovi studenti za 4.000 do 5.000 evra mogu da otvore radnju.

Stariji majstori njegove generacije često su nepismeni i samim tim nevoljni da se suoče sa birokratijom koju donosi savremeno šegrtovanje ali, kaže on, znaju mnogo o ovom drevnom zanatu.

Mnogi njegovi studenti kažu da su naišli na nerazumevanje kada su izrazili želju da nauče zanat.

Dana Alseif (25), iz Saudijske Arabije radila je u privatnom bankarskom sektoru pre nego što je rizikovala bes porodice inženjera i upisala kurs italijanskog kako bi mogla da se posveti svojoj strasti - klasičnim muškim cipelama.

Jedini Italijan na ovom osmonedeljnom kursu koji košta 5.100 evra je Danijel Ortolani, 31-godišnjak koji je osam godina popravljao cipele a sada je odlučio kako da pravi obuću po meri za ljude sa ortopedskim problemima.

"Neki moji prijatelji su bili iznenađeni kada sam odlučio da postanem obućar ali sada i drugi razmišljaju o zanatima. Biti tapetar ili trgovac otpadom sada je sve privlačnije u doba ekonomske krize", rekao je on.

Imperatris polaže velike nade u Ortolanija koji se nada da će postati noci Stefano Bemer, renomirani toskanski obućar čiji je učenik bio i oskarovac Danijel Dej Luis.

Bremer, koji je umro 2012. kada je imao svega 48 godina, Dej Luisa je za osam meseci od 1999. do 2000. naučio kako da napravi cipele od 180 različitih vrsti koža, uključujući kože nilskog konja i ajkule.

"Želim da se jednog dana pridružim velikanima", rekao je Ortolani. "Bojim se da će biti sve manje italijanskih obućara ali se nadam da će toskansko umeće nekako preživeti".