"Upalio je iz prve! Hajde upadajte, narode. Slušajte samo kako peva", veselo će vas pozvati Branko obučen u plavu uniformu kakvu su nosili šoferi prvih jugoslovenskih autobusa dok su davne 1936. vozili putnike na liniji Kalemegdan - Neimar.
Verovatno biste danas zbog ovakve buke i truckanja vozača i autobus "počastili" psovkama, ali ne i Branka Dragojevića (76) i njegovu dve godine mlađu "pragu".
"Pali na kurblu, juri 50 km na sat, troši 30 litara na 100 km", ukratko će vas vremešni gospodin iz sela Pričevića kod Valjeva, upoznati sa svojim drugom na drumu.
A kako su se njih dvojica upoznala?
"Još sam radio kao šofer u 'Lasti', kada sam pored puta u Maloj Moštanici video odbačeni autobus, sličan onima u kojima sam vozio oficire dok sam bio na služenju vojnog roka u Zadru. Zaustavio sam autobus, zamolio putnike za razumevanje, i vratio se u voćnjak da ga bolje pogledam. Bio je pravi krš i služio je za odlaganje alata", priseća se Dragojević, a nama se čini kao da je ovaj autobus čuvan u muzeju.
Vrlo brzo nakon ovog sudbonosnog susreta, Branko je upoznao vlasnika autobusa i uspeo da ga ubedi da mu ga proda za ondašnjih 600 maraka. Nakon što ga je rasklopio oduševio se kada je na motoru video utisnut znak IMR i shvatio da je proizveden u Rakovici.
"To mi je bio znak da je jedan od prvih autobusa proizvedenih u Kraljevini Jugoslaviji, jer je fabrika u Rakovici još 1938. godine počela da proizvodi kamione i autobuse po licenci češke 'Prage'. Konkretno ovaj proizveden je 1939. i imao je namenu sanitetske vojne laboratorije, a posle Drugog svetskog rata ga je neko kupio na otpadu", svedoči Branko Dragović, koji je za oko 600 dana bez ikakve podrške, uslova, sredstava ili dohodka, u hladnom jarku garaže u Mislođinu kod Obrenovca, uspeo da restaurira autobus.
Da li je i zaista prvi sprski autobus, Branko ne može sa sigurnošću da tvrdi, ali kaže da ga tako "reklamira". Jedno je izvesno - još samo jedan ovakav autobus je očuvan, ali on je izložen u muzeju u Pragu.
"Vidite kako ljudi zagledaju autobus, kao da su videli svemirski brod. Uvek tako! Ma kažem vam da je prava atrakcija", kaže Dragojević.
"Mnogi poznati glumci su mi bili ovde, a ulazio je u njega i Koštunica. Vozio sam i onog ministra bivšeg na otvaranju Guče. Evo sad u subotu vozim 18. mladu. Iznajmljujem ga, ali pazim kome, napiju se pa mi rasture autobus", žali se Branko, mada je bez većih problema popeo autobus uz Balkansku, Francusku i Takovsku ulicu.
"A znate kako je, nema delova, prave se ako baš nešto zapne. Muka živa! Baš sad imam problem oko mašine, neki lanac ne mogu da nađem, pa ćemo nešto da prepravimo sa mojim ljudima".
"Vidi, u četvrtu sam ubacio!", hvali se ovaj vremešni vozač putnicima i priseća kako mu je nekada od Valjeva do Loznice trebalo tri sata vožnje po makadamu.
"Čika Branko ne misli o prodaji, želim da ostane u muzeju. Lako je prodati, ali pare se potroše. Delova nema, ko god da bude vozio dalje upropastiće ga. Sa porodicom sam se dogovorio da se autobus pokloni muzeju. Imam želju da bude u Narodnodnom muzeju u Valjevu, jer prvo vozilo sa volanom koje sam video sa tri godine bio je autobus. Ali se tada nije tako zvao, već pošta, jer ja sam blizu puta Valjevo - Loznica i pošta je prolazila svakog jutra u 9 sati. To mi se urezalo i ceo život sam bio vozač autobusa", provozao nas je Branko Dragojević kroz Beograd i istoriju prvog srpskog autobusa.