Deveti dan...

Danas se vraćam u Srbiju, ali put još nije gotov. Želim prvo da se zahvalim Marušićima i Pejovićima na gostoprimstvu i lepom društvu i puno pozdrava za blesave Milicu i Unu. Žao mi je što se nisam uspeo da se vidim sa bajkerima iz Podgorice ali to ću sigurno ispraviti u "sledećem krugu". Pozdravio sam se sa svima i pošao da se nađem sa Damirom. Otišli smo na kafu u onaj Blues Brothers Cafe, malo smo iskulirali i onda je predložio da preko Vučja krenemo ka Šavniku. Natankovali smo motore, ja sam kupio MNE nalepnicu da zalepim na kofer i krenuli smo dalje.

Posle krivudavog uspona stali smo pored jednog spomenika. Mali je, i zapravo je tabla na kamenom stubu. Pre bi se reklo da je obeleženo mesto gde je ta razmena zarobljenika izvršena. Ono što se može lako uočiti je da je petokraka na ovom spomeniku izgrebana, i to je prvi spomenik na koji sam naišao da je oštećen ljudskom rukom.

Nastavili smo dalje ka Šavniku. Zašli smo u neke predele koji fantastično izgledaju. Srećom, put je slabo prometan i saobraćaja gotovo da nema pošto bih se verovatno slupao u nekoga koliko sam zverao okolo. To je visoravan koja je prilično talasasta prekrivena travom. Putevi su u dobrom stanju i bilo ja pravo uživanje voziti. Tu nailazimo na još jedan spomenik sličan kao i ovaj prethodni. Ovde smo Damir i ja napravili i jedan "selfie" fore radi :)

Nešto dalje smo naišli na kuću sa tablom. Mora se priznati da ovaj uspeh nije nimalo zanemarljiv ako se uzme u obzir koja je divizija u pitanju. Posle smo naišli na još dva manja spomenika koja nisam slikao već smo put nastavili dalje. Interesantno je da su za postavljanje ovih spomenika zaslužni ljudi iz Saveza boraca Nikšića, a ne recimo opština Nikšić ili država.

Damir i ja smo se rastali na raskrsnici gde sam ja skrenuo za Šavnik, a on nazad ka Nikšiću. Mnogo mu hvala na dobrom društvu i na vožnjama. Vreme je bilo lepo, i nije bilo pretoplo, možda čak i savršeno za vožnju. Od Šavnika sam krenuo dalje ka Žabljaku i Pljevljima. Na Žabljaku sam video još jednu patrolu policije i usporio sam na vreme tako da me nisu zaustavili. Do granice sam stigao prilično brzo moram priznati. Ovog puta prilikom prelaska crnogorske granice policajac me ništa nije pitao vezano da tablice tako da predpostavljam da je sve u redu i da moj verni "konj" više nije na poternici interpola :)

A kada sam došao na srpski granični prelaz morao sam da uradim nešto što do tada nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori morao da uradim - da skinem potkapu da mi policajac vidi lice :) Stvarno, bez zezanja, prešao sam bar pet puta granice svih tih republika a da nisam skidao potkapu. Baš sam u Nikšiću tazbini pričao da na motoru je mogao biti bilo ko sa mojim dokumentima i da bi najopuštenije prošao kroz celu bivšu Jugu.

I moram priznati, kada sam prilazio graničnom prelazu shvatio sam da mi je malo nedostajala. Možda glupo zvuči, ali tako je.

Tokom ovih devet dana i 2.000 kilometara upoznao sam fantastične ljude, veoma lepo se proveo, ni trunke neprijatnosti nigde nisam imao, obilazio sam spomenike za koje sam mislio da nikada neću moći, sve je bilo isključivo u superlativu (ok, osim vremena), ali opet, bilo mi je drago što sam stigao "kući". Stavio sam pod navodnike jer put još nije gotov.

U Srbiji me prvo čeka Užice, pa Čačak, Kruševac i tako dalje. Prvo sam posetio spomenik u rodnom mestu Vlade Divca.



Moram priznati da mi se dopada kako je napravljen. Ne znam da li je na mestu te ruševine bio štab, bolnica ili nešto treće, nigde ne piše, ali mi se dopada kako su implementirali spomenike sa ostacima zgrade.



Šteta što je kiša opet počela da pada pa u strahu da ne počne pljusak malo sam požurio sa fotografisanjem tako da nema onoliko fotografija koliko sam želeo da napravim. Spomenik se nalazi uz sam put koji vodi ka Užicu.

Stigao sam i do Zlatibora gde ću i prenoćiti u privatnom smeštaju. Sutra prvo idem ka Užicu, pa Čačku i dalje verujem ka Kruševcu.



Premalo vremena, a još mnogo toga da se vidi.

Peđin sponzorski pul:

PC Foto

"Guevara"

Zeleno Drvo

Alien Metalworks

"Mangula"