- Drugi dan -

Probudio sam se ujutru i polako počeo da se spremam. Doručkovao sam normalo jer i sami znate da majke ne puštaju decu da krenu na put dokle god ne jedu onoliko koliko one misle da je dovoljno. Pa čak i onu decu koja su napunila 35 godina!

Moj verni at je natovaren i spreman da se vratimo nazad u Vinču, po novom planu puta prvi stop na ruti. Smederevski put znam napamet tako da sam veoma brzo stigao do same obale Dunava. U samom mestu postoji tabla koja upućuje ka nalazištu ali posle nekih stotinak metara je još jedna raskrsnica na kojoj nema putokaz. Ako budete išli pratite desni put. Kada sam došao do obale tu je neki restoran, splav i ono najbitnije - parking. Odmah do parkinga je tabla koju su skoro postavili. Stepenice vode ka gornjem delu gde se nalazi muzej.



Kustos muzeja Dragan me je dočekao na ulazu. Kada smo ušli u izložbeni deo počeo je da priča o istoriji Vinče. Pričao je tako da me je odmah animirao da ga slušam, pričao je kao da je na bini pred prepunom salom Centra "Sava". Još jedan veliki plus je što je bio voljan da odgovara na moje milion i jedno pitanje i potpitanje. Ja se nadam da su svi kustosi i muzejski vodiči poput Dragana. Većina eksponata je autentična, međutim ima i nekoliko replika jer se originali nalaze u Narodnom muzeju.



Priča o Vinči je priča o kontinuitetu života i o jednom drevnom praistorijskom gradu. Da, baš o gradu, verovatno prvom na evropskom kontinentu. Kako vreme odmiče i arheološko nalazište raste sve je više dokaza da je to zaista bilo tako. Do sada je otkriveno da ljudi koji su tu živeli nisu stanovali u zemunicama već su zidali kuće sa drvenom konstrukcijom. Neke veće su imale čak i nekoliko soba, podovi su imali toplotnu izolaciju od trske i bili su od gline koja se glačala šljunkom. Ognjište su zamenile peći koje su služile i za grejanje i za spremanje hrane. Po svemu sudeći u to vreme Vinča je bila kulturno-trgovinski centar jer je u blizini nekoliko reka koje su u to vreme bile glavne komunikacione veze između naseljenih mesta. Stanovnici su se prvo bavili stočarstvom i poljoprivredom, a ubrzo i zanatom jer je Avala bila glavni rudnik raznih sirovina. A trgovali su sa ljudima koji su živeli čak na Mediteranu. Grnčarstvo je takođe bila grana koja je bila cenjena. Među eksponatima se nalaze posude koje su se pravile bez kola a imaju skoro pa savršen krug, a neke posude su bile i ukrašavane. Postoje dokazi da su građani nosili dvodelnu odeću i da se razboj koritio u to vreme. Ovaj što se nalazi u postavci muzeja je verna replika pravljena po "negativima" koji su pronađeni u iskopanim kućama.



U vreme Vinčanske kulture vladao je mir dugo vremena, tačnije do otkrića bakra i trenutka kada su neka plenema počela da ga primenjuju u osvajačke svrhe. Vinčani su bili trgovci i svo steknuto znanje su delili sa drugima, stoga Vinča nije imala potrebe da gradi obrambene sisteme i zidove. Na žalost, u novonastaloj situaciji se nisu snašli. Ovo je u kratkim crtama, Dragan mnogo lepše i zanimljivije priča o postavci i samom nalazištu, i zna daleko više zanimljivih detalja.



Moja je preporuka da svakome ko bude u blizini Vinče izdvoji nešto vremena i napravi mali "detour" da bi obišao ovaj muzej. Dalje sam nastavio put ka sledećem odredištu - Viminacium kod Kostolca. Put je veoma lepo obeležen i na svakoj raskrsnici od Smedereva ka Požarevcu se nalaze putokazi na kojima je piktograf sa natpisom "Roman emperors' route". I da hoćete ne možete da promašite.



Jedino treba voditi računa kada se stigne do termoelektrane Kostolac jer put koji vodi do Viminaciuma je relativno uzak i krivine koje su pod pravim uglom su veoma kratke. Ovo kažem pre svega kolegama bajkerima jer ako ne prilagode brzinu lako mogu da "isprave krivinu".