- Deseti dan -

Sinoć je bilo dobro, baš dobro. Večera je bila tradicionalna grčka sa domaćim belim vinom,  i prijala mi je. A nas dvojica smo evocirali uspomene sa zimovanja kada smo se upoznali, pričali smo o raznim anegdotama, recimo momentu kada je on sebi polomio prednje zube kolenom itd.

Prilično kasno smo se vratili kući, a ja pošto sam bio umoran odmah sam legao da spavam i ostavio sam pisanje teksta za ujutru.

Probudio sam se rano, već oko osam ujutru i odmah počeo da zapisujem utiske i sređujem fotografije. Moje pisanije se odužilo prilično, a Feidon je u međuvremenu pozvao jednog majstora da pita kada bismo mogli da dođemo da pogleda gumu na motoru. Oko "trojke" je rekao da će biti slobodan tako da smo nas troje imali vremena da još malo pričamo.



Srećom da sam poneo ručnu pumpu tako da smo naduvali gumu i odvezli se do radionice. U tačno ugovoreno vreme isterali su jedan motor i uteri moj unutra. Skinuli su točak, izvadili gumu i odmah našli gde je oštećenje. Pošto je bilo površinski veliko kao najbolje rešenje su mi predložili da se stavi nova unutrašnja guma. Tako je u rađeno. Pored toga pregledao je motor i primetio da mi poluga kočnice ne radi glatko. To je podmazao i pokazao mi kako se radi održavanje da mi se to ne bi ponovo desilo. Razlog problemu je prljavština koja tu uđe i nataloži se pa sprečava polugu da se glatko povlači što utiče na ravnomerno kočenje. Sve to koštalo je 25 evra.



Priznajem, bio sam prijatno iznenađen. Plašio sam se da će me odrati, ali su cene slične kao u Beogradu. Vlasnik moto­servisa je drag­racer koji se takmičio još krajem osamdesetih u Grčkoj. Drži neki nenormalni rekord na motoru, ako sam dobro zapamtio postigao je brzinu od 400km/h za skoro 9sec. Sada je motor poboljšan, ima skoro 500 konjskih snaga i trebalo bi istu brzinu da postigne za nešto više od 7 sekundi. Taj motor je izložen u izlogu servisa.



Posle toga smo se vratili do kuće gde smo izneli stvari i stavili na motor. Posle smo otišli na jedan giros "s nogu" za pred moj put. Tu smo se ispričali još malo i napravili par fotki da imamo za uspomenu.

Opet sam malo okasnio sa polaskom tako da je već počinjalo veče kada sam krenuo. Hteo sam da požurim da bih stigao do Ohrida što pre. Ideja je da odem tamo i pokušam da nađem smeštaj za večeras. Preko autoputa nisam spuštao ispod 130km/h. Fe mi je dao instrukcije koje znakove da pratim i bez problema prolazim sve checkpoint­e. Ono što me je prilično iznenadilo je naplatna rampa koja je postavljena na vrhu planine. E to nema ni u Srbiji. To je druga i poslednja naplata putarine između Tesalonikija i Makedonije. Dobra stvar je što je za motocikle putarina niža nego za automobile, što kod nas nije slučaj. Taj tempo vožnje sam držao sve do nekih dvadesetak kilometara pred granicu sa Makedonijom. U Palaistri sam video benzinsku pumpu i sipao do vrha da ne bih kupovao denare za gorivo. Iznenađenje je bilo kada mi se pumpadžija obratio na srpskom makedonskom kada je video tablice. Tu mi je predložio da smeštaj neđem u Bitolju a ne Ohridu pošto je bliže.

To mi je delovalo interesantno, ali sam i dalje bio za varijantu Ohrida jer tamo ne moram nikoga da pitam da li ima privatni smeštaj pošto je Ohrid turističko mesto i mogu da nađem prenoćište "na keca". Zahvalio sam se i nastavio put ka granici. U jednom trenutku sustignem auto sa bitoljskim tablicama. Odlučim da ga pratim pošto sam pretpostavljao da zna put. Kada smo stali na granicu u red čovek je izašao iz auta i ja sam ga pitao da li možda zna neki smeštaj za mene i moj motor. Odgovorio je da zna i odmah je pozvao telefonom da pita ima li mesta. Rekao je i da će me odvesti do tamo. Na kraju se ispostavilo da Saša radi u muzeju u Bitolju. Koje su šanse da naiđem baš na takvu osobu u osam sati uveče na granici. Prespavaću ovde, a plan je da posetim ukupno tri nalazišta u Makedoniji i dalje uđem u Srbiju u istom danu.

Sada je već izvesno da u Crnu Goru neću ići. Već me stiže polako i umor, a do kraja reportaže ostalo je još oko 1.000km. Novo sediše na motoru koje su pravili Sanja i Boban je veoma dobro.

Dva puta za dva dana sam prevalio po 300km u kontinuitetu, a sedeći organ i leđa me nisu bolela.

Ali, bolje ništa da ne pričam da ne ureknem, sutra me čeka isto toliko kilometara. Možda i više.