- Jedanaesti dan -

Probudio sam se prilično rano i odmah počeo da planiram rutu za taj dan. U blizini Bitolja je Herakleja, tačnije na obodu samog grada. Trebao sam nalazište da posetim što pre kako bih do nekog pristojnog vremena stigao u Leskovac. Duga je vožnja a želim da posetim i Stobi koji je odmah pored autoputa i Skubi u Skoplju. Tri nalazišta koja nisu baš blizu i plus stići nazad u Srbiju. U teoriji to lako zvuči, ali svi znamo kako tekst pesme Bore Čorbe glasi u nastavku. I uvek je tako. Iskopine sam našao relativno brzo i bez nekih većih problema. Malo je lošije označen put, nije kao npr. smernice ka Viminacijumu koje su veoma jasne i egzaktne. Poučen iskustvom sa Medijane odlučio sam da ništa ne pričam o tome šta radim i zašto sam tu. Video sam da to možda ne bi bila loša ideja. Nekako mi je bilo čudno da za ulaznicu moram da platim 100 denara, a da bi mi bilo dozvoljeno fotografisanje moram da doplatim još 300 denara. Na kraju mi je vodič dao 4 karte.



Meni je to bio jasan znak da mu ne spominjem fotoreportažu. Ispričao mi je istoriju na mestu odakle kreću ture, dao mi je smernice kretanja kroz nalazište i otišao da otključa muzejsku zgradu sa eksponatima. To mi je odgovaralo jer mi je lakše sam da se krećem i fotografišem lagano šta želim.

Prema priči vodiča Herakleja je grad koji je već postojao pre dolaska rimljana. Život je funkcionisao pre njih i nastavio je da funkcioniše normalno po odlasku legija bliže granicama carstva jer je taj region bio proglašen mirnim. Karakteristično za ovaj grad je način na koji su pravili mozaike, arheolozi tvrde da su ovde bili pravljeni najlepši mozaici.



Kako je bio i umetnički centar postojala je i škola za pravljenje mozaika koji se mogu videti i u drugim gradovima rimskog carstva. U centralnom delu je napravljen muzej i u njemu su izloženi predmeti pronađeni na ovom lokalitetu. Pešačka staza je napravljena tako da u jednom trenutku morate da prođete kroz muzej da biste se popeli do amfiteatra koji je rekonstruisan. U njegovoj blizini su počeli da otkopavaju još jedan deo grada i to nije bilo dozvoljeno za slikanje.



Nalazište površinski nije mnogo veliko ali ima šta da se vidi. Da sam imao normalnog vodiča kao u Viminacijumu mnogo bolje bih doživeo Herakleju, ali moram priznati da sam otišao čak pomalo indiferentan. Ne kažem da je ne treba posetiti i da nema šta da se vidi, daleko od toga, broj fotografija to potvrđuje. Možda su moja očekivanja bila veća, a možda vodiču nije bio dan, ne znam.

Dalje sam se uputio ka Stobiju. O tom gradu sam pričao sa arheologom Snežanom koja radi na iskopinama u Viminacijumu. Sećam se da joj se svidelo, i da mi je pričala da je grad prilično veliki, i da je dosta toga otkriveno. Najlakši i najbolji put ide preko Velesa, tu se uključite na autoput ka Atini. Posle svega par kilometara je izdvajanje koje vodi direktno na parking. Čak se bedemi vide pre saobraćajnog znaka tako da ako u sred bela dana promašite bolje da niste ni kretali nigde.



Ljubazna radnica mi je prodala kartu i dala brošuru sa mapom. Već po dužini zidina koje se vide sa ulaza deluje da je grad bio veliki. Međutim, kada uđete unutra tek onda vidite njegovu veličinu. Koliko su mi rekli iskopano je oko tridesetak posto, i dalje se iskopava. Sa glavne kapije se odmah prilazi amfiteatru koji je u fazi rekonstrukcije. Nikakve restrikcije što se fotografisanja tiče nije bilo, ali kao i na svakom arheološkom nalazištu postoji ograničeno kretanje. Što je i normalno da ne bi dolazilo do oštećenja.



Moram priznati da sam u par navrata iskoristio priliku što sam sam i nije bilo radnika u blizini pa sam se malo ušunjao da napravim par interesantnijih fotografija. U jednom trenutku me umalo nisu uhvatili na delu, ali sam se sakrio kao Prle u "Otpisanima" tako da je za dlaku izbegnut incident. Čim su prošli nastavio sam sa šunjanjem gde sam mogao. Lokalitet je zaista veliki, i postoji mnogo detalja koji se mogu videti, recimo rekonstrukcija velikog mozaičkog poda iza amfiteatra, ili javna gradska česma, itd.



Dugo sam se šetao i fotografisao, mislim da sam proveo oko dva sata u Stobiju. Što sam se više šetao sve više mi se dopadalo. Snežana je bila skroz u pravu, stvarno je lepo i ima šta da se vidi. Kada sam izašao otišao sam do suvenirnice i kupio ogrlicu za ženu.



Pitali su me čime se bavim i rekao sam da putujem i fotografišem, nisam ulazio u detalje da radim fotoreportažu, ne znam zašto. Možda je i bolje što nisam. Rekli su mi da je Skupi zatvoren jer je i tamo pronađen amfiteatar tako da posetiocima nije dozvoljen ulaz. Nema veze, u Skoplje idem da se vidim sa drugarom kojeg nisam video sto godina. Seo sam na motor i ovog puuta ispunjen i sa pozitivnim osećanjem sam nastavio put ka severu.



Stobi predlažem kao obaveznu pauzu ako kolima ili motorom idete u Grčku na more.



Do Skoplja sam prošao tri naplatne rampe. Mislim da je tri ako se dobro sećam, nisam baš siguran. Autoput je ok i može da se vozi malo sa gasom. Relativno brzo sam bio u centru grada. Nas dvojica smo se našli kod čuvenog spomenika posvećenom Aleksandru Makedonskom. Svi se sećamo priče i frke koja je izbila oko tog spomenika, ali da ne skrećemo sa teme. Seli smo u stari gradski restoran "Pelister", Zoranovo omiljeno mesto. I Zokija sam upoznao u Banskom na skijanju i od tada smo ostali u kontaktu. Prilično smo se zapričali, trebalo je nadoknaditi vreme od poslednjeg viđanja, a to nije malo. Pao je dogovor da na zimu iskombinujemo produženi vikend u Banskom i tu otvorimo sezonu skijanja. Stvarno bi mogli, nisam stao na dasku pet godina. Bilo mi je super što smo se videli, jedno je kada se dopisujete sa ljudima koje znate a sasvim druga stvar je kada sednete na kafu i uživate u društvu.


Put sam nastavio kada je veče već palo. Već sam vozio noću tako da mi nije bilo nešto posebno frka. Nije sezona, radni dan je tako da će putevi verovatno biti prazni. Kako sam izašao na autoput ka Beogradu tako sam shvatio da će vožnja biti prava uživancija. Malo me je brinula Grdelička klisura pošto će biti noć, ali nema veze, smanjiću gas i lagano. Do granice sam prošao još dve naplatne rampe, a poslednja je bila u Kumanovu. Stao sam na pumpu da sipam u rezervoar poslednje denare i razvukao gas ka Srbiji. Vožnja je bila odlična, brzinu nisam spuštao ispod 120km/h. Možda nije bilo baš najpametnije, ali saobraćaja gotovoda uopšte nije bilo. Brzo sam stigao na granicu gde sam napravio glupost, a to sam shvatio tek kada sam stao na punkt srpske granične policije - kod Makedonaca nisam stao kod carinika već samo produžio do srpskih. Niko se nije drao i jurio zamnom tako da kapiram da je sve ok. Odatle sam krenuo ka Leskovcu sa velikim uživanjem u vožnji. Opet malo jači gas sve vreme, ali u Srbiji se dosta puteva sređuje i radi tako da se mora dodatno voditi računa. Ali, sve sam prošao bez ikakvih problema.

Još jednom moram da pohvalim sedište, sve ove kilometre sam prilično bezbolno prošao. Javio sam se Giletu, drugaru u Beogradu koji me je uputio na njegovu moto-ekipu u gradu. Pošto im je klub u centru lako sam ih našao. Logo im je super, crvena ljuta papričica na dva točka - pravi pravcati leskovački bajkeri. Sa njima sam sedeo i zezao do ponoći. Tada me je već počeo hvatati umor. Marijan mi je pomogao oko smeštaja i garaže za motor. Ovde prespavljujem, a onda verovatno nastavljam ka Lebanu i posle ka Sirmijumu koji je preko trista kilometara dalje.