- Dvanaesti dan -

Marjan mi je pomogao da nađem smeštaj u Leskovcu za sebe i motor. Prespavao sam, ujutru napisao tekst, sredio fotke i poslao Mondu. Ali, budim se ne baš spreman za put. Kašljem već dva-tri dana, od one vožnje u Bugarskoj kada sam se smrzao kako do sada nikada nisam, ali sada pored grla počelo je malo i u grudima da me boli. Nije mi svejedno, ali želim da odem do Caričinog grada kada sam već tu. Pogledam na mapi i vidim da je baš blizu. Odlučim da normalno nastavim reportažu pošto sam bio siguran da će proći. Ujutru smo svi kilavi kada se probudimo dok se malo organizam ne raspasulji i posle bude sve ok. Vodio sam se tom logikom i normalno spremio dalje za put. Otišao sam da popijem jutarnju kaficu sa Marjanom i da mu se zahvalim na pomoći. Koliko sam video u klubu South Riders je prilično živo, čak i ujutru oko deset sati je bilo ljudi. Malo smo ćaskali uz meni prvu jutarnju kaficu i ogovarali našeg zajedničkog drugara Dragišu koji me je uputio na njih. I napravili smo zajedničku fotografiju ispred kluba.



Pošao sam put Lebana ali pomalo bezvoljno, verovatno me je umor stigao. Relativno brzo sam stigao do Caričinog grada, nije teško naći ga samo treba da pratite putokaze koji vas vrlo precizno vode. U jednom trenutku sam ugledao ostatke građevine još sa druma. Kada sam došao ka prilazu dočekalo me je jedno malo neprijatno iznenađenje. Put koji se izdvaja i vodi ka Justinijani je zemljani posut kamenjem. Uzbrdica za natovareni motor je prilično strma, a da problem bude još veći površina nije ravna već je u nepravilnim kolotrazima. Ako mi prednji točak upadne kako ne treba padam sigurno. Pomislio sam čak da li da rizikujem uopšte, ali znam da ću se kajati i nervirati ako odustanem "pred samom kapijom" grada. Imam nešto iskustva u vožnji po "off-u" tako da sam se ipak odlučio da se popnem pa kud puklo da puklo. Prva, kvačilo na pola i lagano. Uzdigneš se koliko možeš da bi olakšao motoru da se prilagođava površini. Malo po malo popeo sam se do pola. Kada sam prošao najgori uspon stao sam da napravim par fotografija čisto da se vidi kakav je prilaz.

Dalje sam uspeo da se popnem bez neke veće muke. Parkirao sam motor kod nekih baraka gde su bila dva radnika. Ostavio sam motor kod njih i nastavio pešice. Koliko su mi njih dvojca rekli u Caričinom gradu već neko vreme nema arheologa. Niko se njime nije bavio, nastavio iskopavanje, restauraciju ili bilo šta slično. Stariji radnik me je uputio kuda da se popnem do ulaza i do najočuvanijeg dela na kom je rađena i restauracija. Dobra vest je bila da ću moći, ukoliko nađem nešto interesantno, da se šetam gde god budem želeo. Što sam se više peo sve više mi se grad dopadao.




Svega oko 30 posto je otkriveno, a ono sto je ostalo pod zemljom konfiguracija terena otkriva da još mnogo toga čeka da bude iskopano. Primetio sam da je carica imala veoma lep pogled iz svoje palate. Grad je napravljen na padini brda, a njena palata, naravno, na samom vrhu. Nije mi smetala vegetacija koja je izrasla zbog neodržavanja, nekako mu daje dodatni šmek, deluje kao scenografija iz nekog avanturističkog filma.



Ali treba voditi računa jer se dosta kamenja krije u travi i lako se može iskrenuti zglob. Srećom, situaciju sa Kadinjače sam ovoga puta izbegao. Zanimljivo je kada možete slobodno da se šetate. Teško da ćete naći nešto neotkriveno ali opet ta sloboda da možete da priđete svemu što vas zainteresuje čini doživljaj boljim. Terme sa podnim grejanjem su nezaobilazne jer sam ih video na svim lokalitetima. Kao i mozaici, to je bio sastavni deo svakog grada i palate. Mnogo su značaja davali estetici, što je i normalno, svako uživa u nečemu lepom.







Vraćanje nazad na seoski put nije bilo lako, ali sam uspeo da prođem bez padanja. Na najbližem mestu sam se priključio na autoput. Prvobitna ideja je bila da po podne stignem u Sirmijum i prespavam u Sremskoj Mitrovici i negde u blizini. Uključio sam se negde iza Niša i krenuo u pravcu Beograda. Vreme je bilo ok za vožnju, ali meni nije bilo baš najbolje. U jednom trenutku koncentracija mi je drastično opala i bio sam primoran da napravim pauzu za kafu i sendvič na pumpi.

Seo sam na motor i krenuo dalje. Razmišljao sam koji mi je plan jer sada već sumnjam da mogu stići bez forsiranja čak do Sirmijuma dok je još dan. Vozio sam prilično brzo da bih probao da stignem što pre. Međutim, tokom vožnje mi je bivalo sve lošije i plan sam promenio u poslednjem trenutku. Isključio sam se sa autoputa kod Požarevca i uputio ka Viminacijumu. Sinoćni plan je bio da turu završim u Sirmijumu i posle toga da odem do Viminacijuma i Lepenskog vira da kupim po suvenir. Naravno da sam mogao onda kada bio u poseti ali sam se bojao da se slučajno ne polome tokom puta. Srećom, stigao sam tridesetak minuta pred kraj radnog vremena. Kupio sam šolju svojoj ženi kao uspomenu sa puta. Zapravo u to vreme su Rimljani pili vino iz tih posuda ali sada verujem da ćemo piti kafu ili čaj. Znam, znam, sada će me društvo zezati zbog ovoga, ali koliko me trpi zaslužila je mnogo više.



Pošto je skoro šest uveče pada definitivna odluka da prenoćim u vikendici. I zato što je kasno, i zato što se ne osećam dobro. Usput sam morao da stanem i obučem kišno odelo jer je počinjala kiša koja je na pola puta postajala sve jača. Stigao sam u vikendicu relativno brzo, uparkirao motor ispod terase i seo da se odmorim. Ovih poslednjih tristorinak kilometara mi nikako nije prijalo. Čim završim pisanje teksta idem da spavam. Ujutru kada se budem probudio u zavisnosti od toga kako ću se osećati i kakvo će vreme biti videću da li ću moći da nastavim dalje.

(Predrag Jelenić)