- Trinaesti dan -

Jučerašnji dan se prilično neslavno završio. Vožnja od Lebana do Smedereva mi uopšte nije prijala, a pritom me je i kiša pratila od Požarevca. Dok sam uveče pisao tekst bio je sam prilično siguran da je mom putovanju došao kraj. Grlo me je i dalje bolelo, i kašljao sam kao magarac. Verovatno zato što to i jesam jer da sam bio iole pametniji ranije bih obukao kišno odelo dok sam vozio kroz Bugarsku onaj dan.

Ujutru sam se probudio oko pola osam. Malo sam se bolje osećao ali sam se smorio kada sam video da pada kiša. Dok sam pio kafu pozvao sam Mondo i kažem da poslednje etape na žalost neće biti i zbog lošeg vremena i zbog lošeg zdravlja. Glavni i odgovorni urednik je imao razumevanja i rekao je da nije problem. A meni krivo što sam pred sam kraj zakazao. Dvanaest dana puta, četiri države, mnogo lokaliteta, gomila fantastičnih ljudi i pola koraka pred kraj ja ne mogu da nastavim.

Ne bi trebalo da mi bude krivo, a ipak jeste. Sedim, pijem lagano jutarnju kafu i razmišljam o Sirmijumu. I nerviram se. Za to vreme primećujem da se kiša stišava. I u trenutku odlučim da ipak krenem za Sremsku Mitrovicu. Moram, jer znam da ću sam sebe šutirati u zadnjicu ako ne završim repotažu u jednom od najvećih rimskih gradova. Naravno, kao i na početku putovanja majka je morala da bude sigurna da neću sesti na motor gladan pa mi je spremila šmekerski doručak.

Osedlao sam svog vernog ata, obukao se kao da ću da se vozim po Severnom polu i uputio se pravo ka Sirmijumu. Pošto će danas da blokiraju pola grada kod Boleča sam skrenuo ka Avalskom putu i produžio obilaznicom. Po izlasku na autoput sam držao 110km/h i uživao u vožnji. Potpuno drugi osećaj od onog sinoć. Opet precizni putokazi vode direktno do odredišta.

Ako idete, ili bolje ovako - kada budete išli u posetu Sirmijumu ne dajte da vas zbuni kružni tok sa rimskim stubovima, upravo ste stigli na pravo mesto. Nad iskopinom je 2006. nadgrađena zgrada radi zaštite nalazišta. Sjajna stvar je kafić koji je u sklopu zgrade, i iz njega imate veoma lep pogled. Na samom ulazu kupujete kartu ako želite da uđete i prošetate se po terasi. Sa vodičem sam odmah ušao u priču šta i zašto radim, i pitao da li postoji mogućnost da se siđe skroz dole da bih napravio što bolje fotografije. Inače nije dozvoljeno silaženje sa staze, ali zbog reportaže je napravljen izuzetak.

Trenutno su radovi u toku i majstori rade rekonstrukciju pojedinih delova palate, recimo poput česme. I ovde su samo delovi mozaika otkriveni da bi se sačuvali od oštećenja, ali jedan je konzerviran i postavljen kao eksponat. Na njemu je rimski bog Merkur kojem se ne vidi veći deo lica. Odlučilo se da se ovaj mozaik ne restaurira kako ne bi izgubio na autentičnosti tako da je konzarviran i izložen za posetioce. Izneđu zidova je postura crvena šljaka što daje neki lep kontrast u odnosu na zidove. Mogže se primetiti pomalo čudan raspored zidina. Recimo, ravan zid se nastavlja u polukružni. To je zato što je palata često bila pregrađivana kako je dolazio novi vladar. Svako ju je prilagođavao porema svojim željama i potrebama. Čak su otkriveni i mozaici u tri sloja, jedan ispod drugog. Grad je brojao oko 20.000 ljudi, a živelo se i van zidina grada. Na platformi se može videti i maketa kako je SIrmijum izgledao u to vreme.

Ovaj objekat je samofinansirajući i zavisi od donacija, prodatih ulaznica i rente prostora u kojem je otvoren kafić. Naravno, i prodaje suvenira. Nije im lako budući da država ne učestvuje nimalo, ali koliko vidim dobro se snalaze. Na žalost, tako je sa svim nalazištima u našoj zemlji, i svi se dovijaju kako znaju i umeju.

Što nije dobro, ipak je to deo istorije ovih prostora. Pored toga razni vregni artifakti su nađeni ovde. Neke je preuzeo Narodni muzej pre nekog vremena, pa su ih jedva vratili muzeju u Sremskoj Mitrovici. Realno, mesto im je ovde jer su ovde i pronađeni. U muzeju nisam bio jer sam stigao na kraju radnog vremena. Devojka koja radi kao vodič mi je rekla da je postavka muzeja posvećenom rimskom periodu prilično bogata. U to ne sumnjam budući da je Sirmijum bio i prestonica neko vreme.

Ono što se juče desilo pred kraj dana i moja današnja odluka da ipak u Sirmijumu završim putopis nije bilo što se u marketingu zove "spin". Daleko od toga, juče se zaista nisam osećao dobro, zabrinuo sam se da neću moći ni iz vikendice da mrdnem narednih par dana, ali posle deset sati sna malo sam povratio energiju.

Kada sam video da je i kiša stala odlučio sam da se obučem kao da je najhladniji dan u godini i završim reportažu tamo gde sam planirao. Bilo je pomalo rizično, ali sada se osećam mnogo bolje jer sam rutu kroz Srbiju u potpunosti zaokružio što mi je bila najveća želja i cilj. U povratku sam vozio oko 110km/h, pustio muziku i bez žurbe se vratio kući. Utisci sa puta su sjajni, ljudi koje sam upoznao fantastični, a video sam i mnogo toga. Napisaću još jedan posta za dan-dva čim malo saberem utiske i sve slegne na svoje mesto...