Kako sam prestala da se plašim mraka

  Kada sam bila mala užasno sam se plašila mraka. Dok smo živeli u prethodnom stanu spavala sam u krevetu na sprat i toliko se plašila tog crnila svuda oko sebe da nisam smela ni nožni prst da pomolim izvan kreveta, jer sam čvrsto verovala da će me nešto odvući u taj ponor...

Roditelji su histerisali zbog mojih paranoja, jer sam se nekada budila u sred noći i plakala što "ništa ne vidim i ništa ne čujem", što mi bešika puca, a ja ne smem da promolim svoje telo van sigurnosti kreveta i odem do kupatila. Prvo bih pokušala da trpim što duže mogu i da sedim ćuteći u mraku, nadajući se nekom znaku života koji bi me ohrabrio da odem do kupatila i da se olakšam.

Onda bi krenulo oprezno dozivanje mame sa ivice kreveta. Dozivala sam je tiho, jer me je suštinski bilo sramota što se tako ponašam, što nisam dovoljno hrabra da prebacim nogu preko ivice kreveta i malim merdevinama se spustim dole, pa krenem preko dnevne sobe ka kupatilu, koje mi se u tim trenucima činilo daleko kao druga planeta.

Nekada je dozivanje mame umelo da traje i previše dugu za moju bešiku koja je pretila da pukne svakog trenutka, ali koliko god da je stanje bilo kritično, strah nisam mogla da prevaziđem, ali ni da se upiškim u krevet. Poslednji stadijum ove torture se ipak završavao mojim glasnim povicima: "U pooomoooć!".

HALUCINACIJE I PARANOJE

Toliko sam se plašila tog mraka da sam često kreirala monstruozne oblike od njegovog crnila. Uporno sam mami i baki pokazivala prstom na lopova koji je čučao ispod stolice u mraku kuhinje. Kuhinje sam se najviše plašila, jer je prekidač svetla bio iza vrata (kada se otvore). To je značilo da moram da uđem u MRAK i okrenem mu leđa kako bih mogla da upalim svetlo dok mi otkucaji srca probijaju mozak.

Tako da nije bilo nelogično što sam u tom svom strahu uspela da i haluciniram u vidim lopova koji čuči ispod stolice, gde ni dvogodišnje dete ne bi moglo da stane - čučeći. I dalje ga se sećam, toliko je bio stvaran.

Drhteći sam dozivala mamu kad se probudim i vidim veštičji prst kako se uzdiže pored mog kreveta. STVARNO sam to videla! Toliko je možda bio jak taj moj strah da je odlučio, u jednom trenutku, da se materijalizuje i da me fizički progoni.

Nisam znala više šta ću od straha od silnih čudovišta i strašnih bića noći koje sam tako maštovito tkala i potpirivala svoje strahove. Nekad sam samu sebe bacala u bunilo od umora i plakala od straha da više nikad neću moći da zaspim.

PLAŠI SE, PLAŠI...

Posebna priča su bili horor filmovi. Ma, i dobri trileri su mogli da "odrade" posao. Uporno sam insistirala sam da gledam svaki film za koji znam da će me posle progoniti. Ali neee, meni je bilo zanimljivo u tom trenutku da pratim tu stravu i užas. U tim trenucima sam znala da to nije stvarno i ubeđivala sebe da će film da se završi, a ja ću mirno da spavam.

Roditelji mi nisu dopuštali da gledam filmove kada su shvatili da će posle prolaziti kroz pakao sa mnom, ali sam ja bila uporna u plašenju same sebe, pa bih se krišom pomerila ka ivici kreveta na sprat i lomeći vrat buljila sam u televizor i film u dnevnoj sobi.

Zašto, da me neko sada pita, ne bih znala da kažem. Bilo mi je, možda, uzbudljivo dok je trajalo, ali ne i posle kada zbog filma o Tezeju i Minotauru (što čak nije ni blizu horora!) nisam smela da siđem u podrum u kući svoje bake, jer sam zamišljala da Minotaur živi u tom mraku dole i da će svakog trenutka da dotrči, zgrabi me i odvuče u smrt!

CRNI ČOVEK

U jednom trenutku sam shvatila da to mora da prestane. Otac više nije živeo sa nama, i sa svoji deset godina sam osetila da više nemam taj luksuz da budem plašljivo dete i da moram, kao najstarija sestra, da budem ta koja će mlađe sestre da drži za ruku ako se one uplaše mraka. Znala sam da ne mogu da idem kroz život sa strahom od nečega što je neizbežno, od čega ni fizički ne mogu da se odbranim. "Sve je u glavi, Tamara", rekla sam sebi, "Vreme je da odrasteš".

I, onda sam stvorila Crnog Čoveka.

Ne sećam se tačno trenutka kada se to desilo, samo je došao jedne noći i ostao skoro svake naredne do dana današnjeg. Moja dobra kreacija sačinjena od mraka, koja je tu da me zaštiti od onih drugih, loših.

Legnem ja tako u krevet, ugasim svetlo, a oko mene toliki mrak da prst pred sobom ne mogu da vidim. Onda zamislim njega, kako stoji u blizini, u tom crnilu i voli me. Ne mislim na ljubav u klasičnom smislu. On nije osoba. On je deo mene koji me voli. I zahvalna sam mu na tome. Osećam tu toplinu i više se ne plašim. Uspela sam da od svoje preterane imaginacije stvorim nešto dobro, nešto što je tu za mene, a ne protiv mene.

Od kad je on tu, mrzim da spavam u prostorijama gde ima i tračka svetla, jer on tu ne može da postoji, njemu je potreban taj moj mrak.

I da, znam da zvuči jezivo, ali je meni kao devojčici uplašenoj od beskrajnog crnila ovo dalo utehu i mir u noćima kada se ugasi svetlo i svi legnu da spavaju. Što je najčudnije, toliko mi se taj odbrambeni mehanizam od mraka urezao u podsvest, da mi Crni Čovek i dalje nesvesno pruža mir u mračnim noćima kada je mašta spremna da od senki i crnila tka razna bića kojima tu nije mesto.

  Da li mogu da kažem da sam se zauvek otarasila straha od mraka?

Definitivno nisam. Nešto u meni ponekad opet probudi taj nemir od kog ne mogu da spavam i unezvereno pretražujem ćoškove sobe za "lopovima" koji čuče i vrebaju.

Dogodi se ponekad da tako ležim u crnilu kojim sebe obavijam svako veče, i da ne osetim Crnog Čoveka koji me štiti. Onda mi se vrati onaj dobro poznati strah od kog mi srce preskače i krv brže struji i mislim da ću da umrem. Dozivam ga u početku, ali njega tada nema. Tada opet vidim one monstrume, samo su sada i oni crni, i oni me gledaju iz blizine, ali me ne vole.

Ne mogu da spavam, jer imam osećaj da me nešto progoni. Vreba kada ugasim svetlo.

Onda brzo palim lampu pored kreveta i smirujem sebe. To su noći kada onesvešćujem sebe od umora, a svetlo na stočiću neumorno gori do jutra. Svejedno mu oprostim, mom Crnom Čoveku, jer se on ipak vrati. Svejedno ga volim. Ne pitam ga ni zašto nije bio tu i zašto je dozvolio da se opet onako uplašim. Ništa nije konstanta, pa ni on. Pa ni ja. Posebno ja.

Bezuspešno traganje za monstrumima ispod kreveta kao da nikada ne prestaje, koliko god godina da prođe, ili da se ja osećma "zrelo", ali kada se sagnem i bojažljivo pogledam, njih nema.

Tu sam samo ja.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici -MONDOZabava, kao i na Twitteru@Mondo_zabava.