Negde na polovini životnog veka, Volvo V50 je diskretno osvežen, čime je još više poprimio uniformisani izgled ostalih modela.

Po svemo sudeći dizajneri Volvoa pronašli su inspiraciju u čuvenim ruskim lutkicama, koje se uredno slože jedna u drugu. Izuzmemo li SUV XC90, svi modeli su gotovo identični, zanemarimo li naravno spoljašnje dimenzije. Uzmemo li za primer nedavno restilizovani V50, evidentno je da ovaj samo umanjena kopija novog V70.

A kako bi se estetski što više približio, izmenjen je gril hladnjaka, svetlosna grupa i branici, tako da sada i dobri poznavaoci imaju muke da ih distanciraju. Ovo se naravno odnosi i na limuzinu S40, koja se logično ugledala na veliki S80. Što da ne, reči će neko, uostalom ovom strategijom poveli su se i mnogi drugi proizvođači, nudeći tako kupcima sa plićim džepom osećaj pripadnosti “klanu”. Formula očito funkcioniše, jer iako je V50 po dimenzijama u kategoriji jednog Golfa ili Megana karavan, cenom i ukupnim prestižem “puca” na superiorniji segment (Pasat i Laguna).

Tako gledano, sa samo 4,52 m dužine i cenom od preko 30.000 evra (testirani primerak), ovaj Volvo je bezobrazno skup. No kome je do najboljeg odnosa količina lima/raspoloživi prostor/cena, sreću će pronaći u jednom Loganu MCV (karavan), dok V50 igra na kartu eksluzivnosti.

Ovako osvežen, pa još sa sportskim detaljima u verziji R-designe, svakako poseduje neophodnu dozu prestiža. Navedimo samo aerodinamična poboljšanja u vidu spuštene “suknjice” napred, zadnji spojler, aluminijumske retrovizore sa integrisanim pokazivačima pravca, specifične aluminijumske naplatke od 17 cola..., dok u unutrašnjosti dominira sivo-bež boja sedista, u kombinaciji kože i nekakve sintetičke materije, nazvane Flex-Tec.

Da bi efekat bio potpun, a zainteresovani kupci lakše progutali pilulu (R-Designe je skuplji od bazičnog Kinetic za 3.850 evra), Volvo je dodao još par detalja u vidu aluminijumskih nožnih komandi, sportski upravljač i ručicu menjača obloženu kožom, specifične podne obloge, podlogu instrumenata plave boje i znatnu količinu aluminijuma na bravama, rukohvatima, centralnoj konsoli...

Rezultat je zaista vredan hvale, osim što odiše kvalitetom i pedantnom završnom obradom, interijer je lišen nepotrebnih kič detalja. Recimo centralna consola, debljine jednog većeg bifteka, osim što je postala zaštitni znak konstruktera, orginalnošću i maštovitošću, nemože a da se ne dopadne.

Bez ikakve sumnje, dvolumenska karoserija sa zadnjim vratima, praktičnija je od trovolumenske (S40), iako je zapremina prtljažnika praktično identična. Sa samo 417 dm3, V50 je daleko iza konkurenata, koji “ladno” prebacuju 500 dm3. Uzak i plitak, zgodan je za transportovanje štapova za golf i teniskih reketa, znatno manje za četvoročlanu familiju koja je krenula na zimovanje. Pohvalno je međutim što se obara naslon suvozačevog sedišta, tako da se mogu ubaciti premeti dužine do 2,7 m, a postoji i ugrađena sigurnosna mreža, koja omogučuje utovar do plafona.

Ukoliko je neko pomislio da je prtljažnik žrtvovan u korist prostora za putnike, prevario se, kolena iole krupnijih osoba uvek su u kontaktu sa prednjim naslonima. Time se samo potvrđuje da V50 cilja na manje familije, sa jedno ili dvoje dece, te su zbog toga predviđeni praktični podizači integrisani u zadnjoj klupi (doplata od 300 evra). Sve u svemu, ovaj mali Volvo daje primat udobnosti nad zapreminom, a kome je ovo poslednje imerativ, na raspolaganju mu je za broj veći V70.

Napred, situacija je znatno povoljnija, pre svega zahvaljujući sedištima koja se mogu iznenađujuće daleko odgurnuti. Ujedno se i spuštaju toliko nisko, da sitnije osobe nemaju šanse nonšalantno izbaciti lakat kroz prozor. Ergonomija komandi ne zaslužuje ni najmanju kritiku, već nakon prvih kilometara vozač čini telo sa vozilom.

Vlasnici dosadašnjih S40/V50 primetiće da je kvalitet plastike na komandnoj tabla poboljšan i da u restilizovanom ima po koja pregrada više. Dovoljno za odlaganje sitnica (ključevi, cigarete, telefon…), ali ne i za krupnije stvari, kao sto su flaša sa vodom i mobilni GPS.

Pre ovoga, na testiranju smo imali S40 i V50, pokretane slabijim 1.6 D/110, kao i 1.8 Flexifuel (bio etanol) od 125 ks. Nema dileme, 2.0D sigurno je najbolji izbor, čak i kada se u obzir uzme petocilindrični 2.4D od 180 ks.

Verovatno i vrapci na grani znaju da, od kada je Ford kupio Volvo, ovaj koristi zajedničku "banku organa", tako da je i testirani 2.0 D poreklom iz grupacije PSA/Ford (ne i D5). Prilikom snažnijeg starta, ovaj blok razvija maksimalnih 340 Nm (sa sistemom overboost), odnosno 320 Nm kada se ubrzava “normalno”.

136 ks pokazali su se više nego dovoljnim, u svakom slučaju nikada se nema utisak da nedostaje snage. Osim što je sposoban da pogura vozilo preko 200 km/h, i da ubrza do 100 km/h za manje od 10 sec, ovaj blok pokazao se znatno diskretnijim nego li recimo u jednom Ford Focusu ili Peugeotu 308, koji su prošli kroz naše ruke par dana ranije. A kada spomenusmo Focus, treba naglasiti da dele zajedničku platformu, čime se donekle objašnjava odlično ponašanje na putu.

Agilan i pokretljiv, sa odličnim šestostepenim menjačem i snažnim kočnicama, ovaj Volvo podjednako je talentovan za vožnju na otvorenom putu i po gradu.

Zabeleženi prosek iznosio je 7,8 lit, sa rasponom između 5,5 i 11 lit. Problem je naravno u ceni, Volvo nikada ne rasprodaje svoje automobile, tako da za bazični 2.0D Kinetic u Francuskoj treba tačno 27.000 evra. Kome karavan nije neophodan, može da uštedi 1.500 evra, za koliko je limuzina S40 jeftinija.

Recimo još da je restilizacija iskorišćena za uvođenje novih agregata, pored od ranije poznatih, sada se može poručiti i sa spomenutim 2.5D/180, kao i sa benzinskim 2.5T od 230 ks. Uz to, u ponudi je i novim robotizovanim menjačem Geatrag (duplo kvačilo) i pogonom na sva četiri točka (T5 AWD), tako da cena varira između 22.000 (S40 1.6/100 ks) i 40.000 evra (V50 2.5 T5 Summum AWD).

Bez sumnje preterano, što samo dokazuje da Volvo ne odustaje od premijum segmenta, rame uz rame sa Audijem i BMW-om.

(MONDO/Vrele gume)