Posle dve nedelje natezanja, shvatila sam da je došao trenutak da moram da mu popustim...
Prvo da vam se kažem da sam dobra, zaista jesam. U samoizolaciji sam već 18. dan. Za to vreme sam izašla napolje četiri puta, samo ono osnovno, prodavnica, apoteka. Držim distancu, nosim rukavice, a odskora imam i masku (jeeej), sve po p.s-u.
Ne hordujem. Blam me pojeo kada sam kupovala kilo brašna, ali zaista mi je nestalo.
Roditelje ne viđam. Prvo sam čekala da prođe 14 dana (za slučaj da sam ranije zakačila virus), a sada i fizički ne mogu da se "dopremim" do njih. Ali, zbrinuti su, hvala bogu. Zapravo, hvala zetu (inače, zet mi je jedan veliki car). Ne viđam ni sestru, ima ona svoje muke sa zdravljem. Neću da rizikujem. Video-četujemo i to mi je za sada dovoljno. Sestrić mi najviše nedostaje. Ponekad mu pomazim ono malo lice preko ekrana, pa se rastužim. Protresem glavu kao da nešto u njoj mućkam: „Dobro. Dosta“. Njemu je super, to je važno. Kaže, trenira karate svaki dan. Bravo, Bubiša! Tetka je na „Vi“ s vežbanjem, ali o tome drugi put.
Dani mi lete, što je za nevericu. TV mi je stalno uključen, ali ga ne gledam, osim zbog posla. Nisam čestito pogledala nijednu od serija koje inače pratim, ne stižem. Dosta radim i verovatno me to spasava. Povremeno "bacim" neku pesmu na fejs. Pošalice na račun korone nikako. Ne znam kako vama, ali meni su postale mučne. Više mi ništa u vezi sa koronom nije smešno. Da me pogrešno ne razumete, nisam ubedačena, samo je sve postalo isuviše stvarno.
Srećom, imam moje devojke, mojih "top pet", zbog njih sam još uvek normalna. Umesto jednom nedeljno u "Maršalu", sad se gotovo svako veče družimo na četu. Ironično, u izolaciji se češće "viđamo". Pričamo o ovoj situaciji, naravno, ali se i glupiramo. Okitimo se ušima, šeširima, mašnicama i kojekakvim „ukrasima“ koje nudi mesindžer, pa se cerekamo. U sitna crevca prepričavamo kako smo provele dan, smejemo se mama-Gocinim redovnim svađama s TV-om, Ikinoj borbi sa dijetom, pa se nerviramo zbog Tanjinog dečka koji ne nosi masku. Tu negde je i Dori, jedna sasvim nenormalna pudla, koja nam često šapicama prekine čet. I opet se smejemo.
Tako da, uopšte nisam loše. Kad nisam za kompom, uglavnom se bavim kućnim poslovima. Kuvam, ono po starinski, jela „na kašiku“ (sve jestivo, hvala ti mama, biće nešto od mene). Od "higijeničarskih" radova, za sada se opsesivno držim ribanja podova. I perem veš. Kao sumanuta. Ima nešto u mirisu omekšivača što me umiruje. Kad ceo stan zamiriše na čisto, kapiram da je sve u redu. I da će sutra biti sunčan dan. Smešno, znam.
Pre neku nedelju sam na društvenim mrežama pročitala foru koja me od srca nasmejala, kaže: "Sve je OK dok razgovarate s kućnim aparatima, problem je kad počnu da vam odgovaraju“. Hm... Moram da priznam, ja sam s mojim frižiderom u ozbiljnim pregovorima već 15 dana. Ja mu u mislima svašta kažem, a on zabrunda s vremena na vreme.
Samo da pojasnim, nije ono što je verovatno većina od vas pomislila. Ne žalim se na prejedanje i česte "posete" frižideru. Još uvek nisam u toj fazi. Možda će kao i kod ove proklete epidemije, vrhunac krize nastupiti u petoj nedelji. Bar tako stalno pričaju stručnjaci. Videćemo.
Ne, naši pregovori su druge prirode. Znate kako postoje neki poslovi koji su vam baš, baš mrski? I obigravate oko njih kao kiša oko Kragujevca, radije ćete uraditi bilo šta drugo samo da odložite baš taj posao? Pa svaki put kad pomislite da ste prelomili i da ćete zasukati rukave, najavljujete taj dan uz fanfare? E, za mene je to pranje frižidera.
Zašto? Nekoliko je razloga i nisu baš svi preterano razumni, priznajem. Prvo, ta repeticija me ubija. Otvori, uzmi, prenesi, poređaj, pravi prostor za sledeće, nema mesta, pomeraj sve. Pa opet. Ponovo i ponovo. A onda sve to još jednom, ali "unatraške". Tako ja kapiram uzaludan posao (Sizife, potpuno te razumem).
Drugo, pranje staklenih polica me užasno stresira. Preznojim se trista puta dok ih drhtavim prstima držim pod mlazom vode, prestravljena da ću ih ispustiti. Pa, da ih i ispustim i polomim – jaka stvar, zar ne? Istina. Logično objašnjenje za strah nemam, ali svejedno.
Treće, najdosadnije od svega, jeste čekanje da se onaj mali deo, sanduk ili kako ga već ko zove (koji ne može čestito ni da primi pet, šest pakovanja smrznutog mesa i povrća), odledi. A frižider sve vreme zjapi otvoren. Hladno mi je od samog pogleda na njega. Baška što imam utisak da mi kuća izgleda kao da je bomba pala ili da sam usred nekog velikog posla koji se obavlja jednom godišnje, kao što je krečenje na primer.
Eto, to su razlozi što se već 15 dana natežemo, on i ja. Prvih pet, šest dana sam puna elana svako jutro ustajala s idejom da mu se kasnije u toku dana posvetim. A onda se na (ne)sreću desi nešto drugo, nešto bitnije što mora da se obavi, pa odložim.
Od sedmog do desetog dana sam bila u zen fazi. U fazonu “desiće se kada za to dođe vreme“.
Kritičan je bio 11. dan. Sećam se, probudila sam se nešto rano, namerno sam navila sat da bih stigla sve da obavim dok je dan. A napolju sumorno, sivo, ma nije ti do života... Tu sam se "jela" nekih sat vremena što nisam karakter, a onda sam izvadila usisivač. Da se makar malo iskupim.
Dvanaestog dana sam smislila novu taktiku. Čim vidim da se frižider malo isprazni, ja brže-bolje natrpam neku hranu u njega. Nešto što, realno, i ne mora da se čuva na niskoj temperaturi. Da ga zavaram, kao pun je. Pre par dana sam dodala sirup od višanja. Baš se lepo uklopio sa belom šerpom na voćkice.
Problem je što su mi zalihe pri kraju. Jedino još da unutra tutnem čips i kesu makarona. Imaju baš lepu ambalažu, nemojte da mislite da nisam razmišljala o tome... Srećom, još uvek mi je ostalo toliko zdravog razuma da priznam da je vreme da „bacim peškir u ring“ i popustim.
Što se više opireš, pustiš da vreme prolazi, sve je gore.
Baš mi sad nešto pade na pamet. Slično kao sa ovim virusom, bolje da popustiš, skloniš mu se s puta, ostaneš u kući. Tako ćeš ga „ućutkati“... Zar ne?
Evo ga, opet brunda....OK, OK, idem!
Koje su vaše "borbe" ovih dana? Pišite nam u komentarima!