Glavna tema u srpskim medijima su optužbe za silovanje iznete na račun profesora glume Miroslava Mile Aleksića. Naša mlada glumica Milena Radulović jedna je od devojaka koje su skupile hrabrost da ga prijave, a mnogi se pitaju zašto je godinama ćutala.
To svakako nije pitanje koje treba postaviti žrtvi, a mi smo ga postavili psihijatru i psihoterapeutkinji Tatjani Vlašković Jovićević, kako bismo svi u ovoj situaciji bolje razumeli žrtve zlostavljanja.
"Žrtve zlostavljanja najčešće odluče da traže pomoć ili prijave zlostavljača tek nakon nekoliko godina, zato što se kod njih razvijaju kompleksna osećanja usled traume, osećanja krivice, sramote, zbog čega im treba dosta vremena da se izbore sa emocionalnim reakcijama i reakcijom socijalne sredine. To se naročito javlja kod mladih osoba, zbog nepotpuno razvijene licnosti i kritičkog razmišljanja. Kod dece je to naročito prisutno, zato što oni misle da, šta god da im se nešto lose desi, da su oni krivi za to. Plaše se i osude okoline i odbacivanja, što je u našoj sredini dosta često".
Nažalost, u našem društvu mnogi su skloni da olako osude žrtvu i kažu "pa, mora da ga je sama izazvala" ili nešto slično, čime krivicu opet prebacuju na žrtvu. Dr Vlašković Jovićević objašnjava kako bi trebalo da odreagujemo.
"Reakcije okoline su različite, od iznenađenja, neverice, rečenica poput: 'sama ga je izazvala', 'zašto odmah nije to rekla' i slično. Ako ne možemo da im mi damo savet i pomognemo, treba da im preporučimo stručno lice koje će im najbolje pomoći. Ili ako ne znamo šta da im kažemo, da znaju da smo tu za njih svakako, bilo zagrljajem, emotivnom podrškom".
Jedan od razloga zbog kojeg žrtve ponekad godinama ćute je strah od osude okoline. Zato smo psihoterapeutkinju pitali kako treba da se postavimo, da bismo podstakli ljude da progovore o zlostavljanju i tako stanu na put zlostavljačima.
"Da bismo zrtve oslobodili osećaja krivice, sramote, treba da znaju da ih prihvatamo i da znamo da oni nisu krivi za to što im se desilo, da to što nam budu rekli neće biti zloupotrebljeno, kao i da na taj način možemo da ih podstaknemo da progovore o nasilju i na taj način da druge žrtve ohrabre da pričaju o tome i da nemaju razloga za strah i sramotu. U mnogim slučajevima se desi da žrtva nikad ne prijavi nasilnika, baš iz ovih razloga", kaže dr Vlašković Jovićević za MONDO.
Na kraju, psihoterapeutkinja savetuje i šta treba da urade osobe koje su bile žrtve zlostavljanja.
"Svakako je najvaznije da se što pre obrate za pomoć, pošto često traumatični događaji mogu da se razviju u još teze poremećaje, poput posttraumatskog stresnog poremećaja, anksioznih poremećaja, depresije, psihoze, pa čak i pokusaja samoubistva. Ako se neko nasilje desilo u mladosti, pre nego sto je osoba razvila ličnost, može da se razvije granični poremećaj ličnosti. Treba što pre da se obrate stručnom licu (psihologu, psihijatru, paihoterapeutu), a takođe i nadležnim organima, kako nasilnik ne bi nastavljao sa zlodelima, kako prema njima, tako i prema drugima. Svakako je sa osobama koje su doživele nasilje potrebno imati mnogo strpljenja, razumevanja, saosećanja i ljubavi, jer na taj način će lakše podneti i proći kroz faze lečenja i oporavka".
Uvek je lakše reći nego nešto učiniti, ali ukoliko ste u bilo kom trenutku života bili žrtva zlostavljanja, znajte da u tome nema ni trunke vaše krivice. Potražite pomoć i ne dozvolite da traumatična iskustva upravljaju vašim životom!
(MONDO)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.