Spisateljica Vedrana Rudan poznata je po tome da se nikad ne libi da iskaže svoje stavove i da se na vrlo kritički način osvrće na neke društvene pojave, načine vaspitanja i uopšte neke pojave u društvu.
U svom novom tekstu pisala je o tome da deca roditeljima ne duguju ništa, ali se osvrnula i na veoma čestu pojavu na Balkanu – da mame i tate izdržavaju svoju odraslu decu, neprestano im daju novac, poklanjaju...
"Nijedno dete, naravno kad prestane biti dete, roditeljima ne duguje ništa. Dete je odrasla osoba kad navrši osamnaest godina. I baš bi bilo lepo kad bi roditelji odrasloj osobi mogli reći: 'Bivše dete moje, ne duguješ mi ništa. Tamo su ti vrata. Srećan put!’", piše spisateljic i tvrdi da svako ko sebe poštuje treba ovako da se postavi.
"Ne volimo se i ne poštujemo se. Mi volimo decu, deca ne vole nas. Zašto ljudi imaju decu? Životinje smo, u nama čuči zov divljine".
Rudan dalje piše da majke nikad nisu spremne na to da će njihovo dete jednom postati stranac jer im to niko ne kaže.
"Bivša beba će u vrtiću mlatiti ostale bivše bebe, krenuće u školu i biti loš đak, beba će se upisati u srednju školu, koliko koštaju privatni časovi svi znamo, neki na fakultet. Šta sam ono rekla, kad dete navrši osamnaest, prestaje biti dete. Na fakultet ljudi kreću u osamnaestoj. Jesu li perverzni roditelji koji plaćaju školovanje deci koja to nisu? Ili je to 'normalno'?
Većina dece, međutim, takvo roditeljsko ponašanje opravdava rečima "nisam ja tražio/tražila, da se rodim".
"’Ajmo se složiti, normalno je punoletnim ljudima plaćati fakultet iako u mnogim zemljama to 'deca’ sama sebi plaćaju jer roditelji bivšoj deci ne duguju ništa. Gledam ljude oko sebe. Moje vršnjake i mlađe. Svi imamo tridesetogodišnju ili četrdesetogodišnju ’decu'. Poklanjamo im stanove, kuće, aute, odeću, odeću za njihovu decu, nalazimo im posao. Keš, keš, keš! Nikad dosta keša. Neki roditelji pasu travu da bi od dece izmamili hvala".
Ona smatra da su roditelji prosto zaslepljeni ljubavlju prema svojim naslednicima, pa zbog toga ostaju vezani za decu duže nego što bi trebalo.
"Postajemo bankomat doživotno osuđen na riganje novčanica. Šta će nama telefonski poziv? Čokolada? Osmeh? Zagrljaj? Mi smo svoje na ovome svetu obavili. Izrodili smo neshvaćene genijalce koji bi bili turbo uspešni da žive u nekom drugom vremenu, da ih ne ubija korporacijski kapitalizam, da su završili neki drugi fakultet, da nisu u depri, da od nas dobiju pet hiljada eura, mi ne damo više od tri, da nisu deca razvedenih roditelja, da jesu deca razvedenih roditelja, da su deca pokojnih roditelja… Ovih sam dana mnogo razmišljala o toj temi. Nešto se u meni definitivno prelomilo. Shvatila sam da me najzad, nakon toliko godina davanja koje se podrazumevalo iako je proslava 'detetovog' osamnaestog rođendana davno iza nas, uopšte nije briga hoće li neko prema meni biti pristojan ili mi ikad reći hvala".
Vedrana je tekst zaključila rečima da joj je "dozlogrdilo da se bori za ’ljubav’ četrdesetogodišnjeg deteta do poslednjeg eura".
"Što sam dala, dala sam. Naravno da sam pogrešila kad nakon duvanja u osamnaest svećica nisam rekla: 'Tamo su ti vrata'. Nikad nije kasno. Dobar je osećaj pokazati vrata i dvadeset godina kasnije. Lakše se diše".
(MONDO/rudan.info)