Hrvatski travel bloger, Kristijan Iličić trenutno boravi u Avganistanu, a na svom Instagram profilu podelio je priče malo poznate javnosti, ali i one koje se strogo čuvaju u tajnosti.
Prva pomisao na Avganistan je rat, siromštvo, glad i neverovatan strah. Već 40-ak godina u njemu vlada nasilje različitih separatističkih grupa, počevši od mudžahedina, pa sve do talibana, čija je borba za vlast opustošila zemlju, a običan narod ispaštao. Međunarodni uticaj je takođe ostavio svoj trag, a nakon povlačenja SAD prošle godine, talibani su ponovo došli na vlast.
Danas, pod vlašću talibana, ova država se zove Islamski Emirat Avganistan koji nije priznala ni jedna država. Pravila koja tamo vladaju kako za žene, tako i za muškarce su rigorozna. Naviknuti na njih, ljudi koji tamo žive ne znaju za drugačije. Jedan od glavnih problema je manjak edukacije. Ženama je ograničeno obrazovanje. Škole za njih su uglavnom zatvorene, a samo par njih postoje u dve pokrajine, Mazar i Bamjan, dok lica moraju konstantno da im budu pokrivena. Glavna religija je islam, a zakoni se takođe baziraju na njoj, tačnije na šerijatu.
Kakvi su zapravo talibani sa lica mesta preneo je Kristijan Iličić. On je čak imao priliku da se se slika sa njima, da igra ulični fudbal, ali i da zajedno piju čaj.
Odlučio je da po treći put poseti ovu zemlju i lično da se uveri kakav je sada život u Avganistanu pod vlašću talibana. Kako običan narod tamo živi? Koliko su bezbedni i da li imaju osnovne stvari potrebne za život?
On je imao priliku da se susretne sa najmlađim talibanama koji slobodno šetaju ulicama sa oružjem u rukama, poput kalašnjikova ili bazuke.
''Čim smo stigli odlučio sam da pitam talibane da li mogu da ih fotografišem. Zanimljivo je da su rado pristali na to i brzo stali da poziraju sa oružjem u rukama. U jednom trenutku su izneli i bazuku i neku jaču artiljeriju. Kada smo završili sa slikanjem, pozvali su nas kući da popijemo čaj. Kada smo svi zajedno seli, poželeli su nam dobrodošlicu u njihovu zemlju i bili su veoma prijateljski nastrojeni'', započinje Iličić priču.
A na to, kakvo raspoloženje vlada nakon što su SAD povukle svoje trupe iz Avganistana, oni su odgovorili da su presrećni zbog toga. Iličić ih je upitao i šta planiraju da preduzmu u slučaju napada Islamske države i ponovnog remećenja mira, na šta su oni odgovorili da su spremni da se bore protiv njih i da će braniti svoju zemlju.
Očigledno je da oružje u rukama dece veoma opasna stvar. A koliko se to odražva na svest i kulturu čitavog stanovništva, pokazalo se godinama unazad. Ovaj pustolov sa svojom ekipom putovanje nastavlja dalje. Obišao je i nacionalni park Band- Amir na kojem se, na 600 kilometara kvadratnih prostire predivno jezero.
''Odmah na ulazu u park naleteo sam na portparola talibanskog zapovednika policije u glavnom gradu, Kabulu. Ugledao je kako držim foto aparat u ruci i odmah mi je prišao. Poželeo mi je dobrodošlicu u Avganistan i pitao me da li mogu da ga fotografišem i pošaljem slike na Vocap. Nisam odbio, ali sam mu zauzvrat tražio dozvolu da snimam dronom, što sam na kraju i uspeo'', piše Kristijan.
Prethodna tri dana, dok je obilazio Avganistan, desila su se tri bombaška napada za redom. Osim glavnog grada, Kabula obilazio je i manja mesta, talibanska sela i ostale gradove kako bi i tamo upoznao život ljudi.
''Ljudi u selima su bili druželjubivi. Vode neki svoj način života - pored magarca, koriste i motorna vozila i naravno neizbežne kalašknjive'', objašnjava ovaj pustolov.
Drugi najvećem grad, Kandahar već godinama je nezvanično glavni grad talibana. Put uništen minama do tog grada čuvaju talibanske oružane snage, vojska i policija. A prvo što je Kristijan primetio kada je ušao u Kandahar, jeste da ne postoji žena koja nije bila prikrivena burkom. Za razliku od Kabula, u Kandaharu je ženama bilo mnogo teže da se izbore za svoja prava, jer je pre svega ta oblast je mnogo više konzervativnija, ali i u većem posedu talibana.
Na svom putovanju, Kristijan je nailazio na različite prizore i priče, a jedna ga je ostavila potpuno bez reči. Da li ste ikada čuli za pojam ''bacha bazi''? Kako i sam kaže, iza ovih reči se krije najmračnija tajna Afganistana, koje kada se prevedu znače ''igra dečaka''. O čemu je reč?
Ovo predstavlja najstariji običaj u Avganistanu u kojem se dečaci oblače u žensku odeću i prisiljavaju da plešu kao žene pred odraslim muškarcima. Svako od tih dečaka ima svog vlasnika koji sa njim upravlja kako želi i vrlo često su žrtve seksualnog nasilja i zlostavljanja.
''O ovome se ne priča mnogo. To je tajna i tabu tema. Ovaj običaj star je nekoliko stotina godina, a potreba za njim je nastala pošto ženama nije bilo dozvoljeno da tako javno plešu. Međutim, u novije vreme ova ''tradicija'' je zapravo pretvornena u krijumčarenje dečaka i pedofiliju'', objašnjava Kristijan.
Koliko je ova priča teška i potresna govori u prilog to da su dečake još kada bi napunili devet godina, pripremali i učili da plešu kako bi ih njihov vlasnik kasnije iskorišćavao ili podvodio. Oni zgodniji dečaci su bili na ceni - za njih se dobijala vrtoglaca cena. ''Karijera'' ovih dečka prestajali bi nakon što napune 18 godina, tačnije kada bi počela da im raste brada, jer tada prestaju da budu zanimljivi valsnicima.
Kraj ove priče je i te kako tragičan. Život ovih dečaka nakon svega postaje uništen, a mnogi su i nesrećno završili.
Za kraj, Kristijan Iličić, zaključuje kako današnji talibani nisu isti oni od pre 20 godina. Kada su prvi put došli na vlast 1996. godine, doneli su zakone kojih su se svi morali strogo držati. Žene tada nisu imala nikakva prava, a često su bile i zlostavljane. Danas se situacija za nijansu promenila, ali potrebno je još vremena, volje i napora kako bi se stekli normalniji uslovi za život i ostvario mir.
(MONDO)