"Nažalost, to je ono što sam očekivao. Trebalo bi da razgovaramo o hemioterapiji za Dadlijevo lečenje". Kad sam čuo veterinara da ovo govori preko telefona, nisam mogao da verujem da nam se to dešava. Moj trenutni šok se pretvorio u suze. Pogodila me je mogućnost da Dadli možda neće biti tu još dugo.
Poslednjih nekoliko dana, moj partner i ja smo sa nestrpljenjem čekali poziv sa rezultatima Dadlijeve biopsije, nadajući se da velika masa na njegovom levom krajniku nije ništa drugo nego obična cista. Spasli smo ga iz skloništa u Južnom Velsu u februaru 2022. Oduvek sam želeo da nekom psu pružim još jednu šansu da živi u toplom domu punom ljubavi.
Već smo imali našeg jazavičara, Henrija. Mislio sam da mu je potreban prijatelj sa kojim bi se igrao, nadali smo se da će biti savršen spoj. Dadli je bio previše uplašen da bi hodao sa povocem. Krzno mu je bilo zapušteno, a miris psa koji se nikada nije kupao ostavljao je neprijatan utisak. Gledajući u njegovo uplašeno malo lice i način na koji je Henri bio tako uzbuđen, znali smo da moramo odmah da ga odvedemo kući.
Ipak, uvođenje sedmogodišnjeg Dadlija u naše živote bilo je mnogo teže nego što smo očekivali. U početku bi sedeo u kuhinji na ćebetu, previše uplašen da bi bio blizu nas u dnevnoj sobi. Dugo nam je trebalo da ga naučimo gde da vrši nuždu, a više od godinu dana smo pokušavali da ga šetamo na povocu. Posle skoro dve godine, konačno smo ostvarili napredak. Međutim, to je bilo kratkog daha.
Nerado je jeo određene namirnice, često se mučio kad žvaće. Ti simptomi su trajali oko nedelju dana, a onda smo ga odveli na pregled. Veterinar je bio ubeđen da to ima veze sa njegovim zubima, što je imalo smisla. Malo je verovatno da bi nega zuba bila prioritet za Dadlija koji je bio zanemareni pas i koji je živeo u šupi.
Nakon nekoliko nedelja sa stomatološkim preparatima za ublažavanje bolova, odlučeno je da će Dadliju ukloniti nekoliko zuba. Bili smo ubeđeni da će vađenje zuba ujedno biti i kraj njegovih bolova i da ćemo moći da se vratimo normalnom životu. Nedelju dana kasnije, dobio sam poziv iz ordinacije. Veterinar je doneo neočekivanu vest. Sve je ukazivalo da ima rak.
Prvih nekoliko dana imao sam strah. Naša kuća je bila sablasno tiha. Partner i ja nismo znali šta da kažemo jedno drugom, niti kako da pristupimo razgovoru o tome šta će se dogoditi Dadliju. Nedugo zatim, veterinar nam je dao iskrenu procenu šta da očekujemo: "Sa ovom vrstom raka, opšti očekivani životni vek je između dva i tri meseca". Prebledeo sam. Bili smo šokirani šta čujemo. Očekivali smo da će u najgorem slučaju živeti godinu do dve. Osećao sam se kao da mi je srce istrgnuto iz grudi.
Dadli se preko noći promenio u psa kojeg sam jedva prepoznao
Možda je to bilo naivno, ali sam i posle takve prognoze mislio da Dadli ima prilično dobre šanse da preživi. Zamislio sam da ćemo imati barem jedan poslednji Božić gde će trčati okolo sa gomilom novih igračaka i uživati u gozbi od pečene ćuretine. Međutim, stvarnost je bila drugačija. Čak i nakon pet iscrpljujućih tretmana i skoro 6.000 evra, njegov život se produžio za samo još dva meseca.
S obzirom na njegov buran početak u životu i trunku nade od veterinara, bilo je ispravno da Dadli uživa u vremenu koje mu je preostalo uz ograničenu nelagodu. Tako sam, nakon što sam prolio suze na pomisao da moram dalje bez njega, nekako smogao snage da krenem dalje. Morao sam da budem jak i da Dadliju posvetim svoju pažnju, da ga počastim svim njegovim omiljenim poslasticama.
Stalno sam sebi govorio da će Dadli pobediti sve jer je bio tako jak. Već je prošao kroz toliko toga u svom kratkom životu. Nadali smo se. Činilo se da mu je tako dobro posle operacije, ali on se preko noći pretvorio u psa kojeg sam jedva prepoznao. Glava mu je redovno bila pognuta od bolova, više nije trčao u kuhinju za svaki doručak, nije tapkao šapama tražeći hranu i nije mogao da žvaće svoje omiljene poslastice. Borio se čak i da uzme poslasticu iz moje ruke.
Njegov rak je napredovao mnogo brže nego što smo se nadali. Došlo je vreme da se zakaže poslednji "sastanak". Bilo je strašno pomisliti da moram da mu pripremim poslednju večeru, da ga poslednji put odnesem u krevet i odvedem ga u poslednju šetnju našom uobičajenom rutom. Nepodnošljiv sam bol imao kada sam morao da provedem poslednje veče gledajući ga u oči i uživajući u svakoj ogrebotini na stomaku koju mi je naneo.
Dadlijev poslednji dan je bio pred nama i odlučili smo da ga odvedemo na obalu mora. Sedeli smo na klupi i uživali u svežem povetarcu. Iako je izgledao neverovatno umorno, mogao sam da kažem da uživa u morskom vazduhu koji prolazi kroz njegovo belo kovrdžavo krzno i mekane uši. Kada smo stigli u ordinaciju, veterinar je izgovorio Dadlijevo ime, a ja sam se slomio. Dok smo ga stavljali na ćebe, izgledao je mirno i spokojno, prvi put nakon nekog vremena. Imao sam osećaj da je bio miran zbog onoga što će se dogoditi.
Ipak, nisam hteo da pustim njegove šape. Gledao sam ga do samog kraja, zadržali smo poglede do samog kraja. Uživao sam u svakom poljupcu i maženju. Od početka do kraja, uspavljivanje Dadlija trajalo je oko 10 minuta. Borio se sa umorom i posle prve injekcije. Energija je ubrzo napustila njegovo telo. Odmah sam zaplakao. Pogodila me spoznaja da ga više nikada neću videti. Posle nekoliko poslednjih poljubaca i maženja, došlo je vreme da ga ostavimo samog na stolu kod veterinara.
Nedeljama kasnije, bol je još uvek sirov. Njegov krevetac i ćebe su još uvek u dnevnoj sobi. Praznina što nema Dadlija je uznemirujuća. Osećam strašnu krivicu za sve vreme kada sam jaukao koliko je teško bilo dresirati ga. Bez obzira na to, ne bih ništa menjao na njemu. Doneo nam je mnogo radosti i ljubavi, a iako je ponekad bilo teško, rado smo posvetili svoje živote njemu. Uprkos bolu u srcu, celo ovo iskustvo samo je pojačalo moju ljubav prema psima. Znam da ćemo uskoro ponovo udomiti nekog psa, ali niko nikada ne može da zameni Dadlija.
BONUS VIDEO:
(MONDO/T.V.)