Palmarola nema grad, nema puteve. Ne postoji električna energija, nema signala za mobilne telefone niti pristaništa za trajekte. Jedini način da se stigne do ostrva jeste malim čamcem iz Ponce, udaljene oko osam kilometara preko Tirenskog mora.
Ostrvo se nalazi zapadno od Rima, dovoljno blizu da može da se obiđe tokom jednodnevnog izleta, ali i dovoljno udaljeno da saobraćaj, gužva i stalna vreva italijanske prestonice deluju kao da su sa druge planete. Dok rimski trgovi privlače milione posetilaca, Palmarola gotovo da ne postoji na turističkim rutama. Mnogi turisti nikada nisu ni čuli za nju. Mnogi Rimljani je nikada nisu posetili.
Ono što privlači one koji se ipak odluče na put, nije infrastruktura niti komfor, već upravo njihovo odsustvo. Palmarola se strmo uzdiže iz mora u vidu vulkanskih litica, prošaranih morskim pećinama i uskim uvalama. Postoji samo jedna plaža, mreža pešačkih staza koje vode ka unutrašnjosti i vrlo malo tragova savremenog razvoja.
Put do ostrva iz Rima podrazumeva voz do luke Ancijo, zatim trajekt do Ponce, a potom dogovor sa ribarom ili vlasnikom privatnog čamca za prevoz u oba smera. Pošto nema stalnih stanovnika, Palmarolu više oblikuju vreme, geologija i godišnja doba nego turizam.
Na ostrvu postoji samo jedan restoran koji služi svežu ribu i izdaje ograničen broj jednostavnih soba isklesanih u starim ribarskim grotama duž litica. Smeštaj se rezerviše mesecima unapred i funkcioniše po principu punog pansiona, a noćenje košta oko 150 evra.
Marija Andreini, IT stručnjak koji radi na daljinu, svako leto dolazi na Palmarolu sa suprugom Mariom i njihovim petnaestogodišnjim sinom.
"Ima toliko toga da se radi, a u isto vreme, skoro ništa. Dane provodimo roneći s maskom i sunčajući se na plaži ispred restorana. Noću ležimo na plaži i posmatramo zvezde, a okolo se krećemo uz pomoć lampi. U zoru nas vlasnici bude kako bi nas poveli na pešačenje do najvišeg vrha ostrva, da gledamo izlazak sunca. Prizor je neverovatan", kaže ona.
Drevne ruševine
Pešačke staze vode sa plaže ka unutrašnjosti ostrva, uzdižući se prema ruševinama srednjovekovnog manastira i ostacima praistorijskog naselja.
"Za večeru jedemo ribu direktno iz mreže. Tokom cele nedelje imamo osećaj kao da živimo u nekom praistorijskom iskustvu, pomalo kao porodica Kremenko na odmoru", kaže Andreini i savetuje posetiocima da ponesu planinarske cipele uz opremu za plažu.
Navodi da je mnogo putovala, uključujući i Maldive, ali smatra da Palmarola nema premca. Pejzaži su, kako kaže, zapanjujući.
"A nalazi se praktično u mom dvorištu - u Italiji. Neverovatno je da imamo ovako fantastično mesto", dodaje.
Van glavne plaže, obalu je najbolje istraživati gumenim čamcem. Jedine životinje koje ćete verovatno sresti na kopnu su divlje koze, koje se kriju među niskim palmama po kojima je ostrvo dobilo ime.
"Ovo je povratak u praistoriju, u vreme kada su pećinski ljudi dolazili ovde u potrazi za dragocenim, tamnocrnim opsidijanom, koji se i danas vidi u crnim prugama na liticama i koji se koristio za izradu oružja i alata. Od tada se u pejzažu gotovo ništa nije promenilo", rekao je za "Si-En-En" lokalni istoričar Silverio Kapone.
Kapone živi na Ponci, najbližem ostrvu i polaznoj tački za Palmarolu, koju redovno posećuje. Ponekad tamo ostavi i svog tinejdžerskog sina na kampovanju sa prijateljima tokom vikenda. Kako kaže, ostrvo je oduvek bilo nenaseljeno.
"Palmarola je oduvek bila pusto ostrvo i upravo je to čini posebnom. Stari Rimljani su je koristili kao stratešku osmatračnicu za svoju carsku flotu u Tirenskom moru, ali je nikada nisu kolonizovali", objašnjava on.
Sveti ritual
Vlasništvo nad ostrvom datira iz 18. veka, kada su napuljske porodice poslate da nasele Poncu, dobile pravo da podele Palmarolu među sobom. Danas je ostrvo u privatnom vlasništvu, podeljeno na brojne parcele koje i dalje pripadaju porodicama sa Ponce.
Na liticama se nalaze male pećine koje su pretvorene u jednostavne privatne kuće, neke okrečene u belo i plavo. Ribarima su nekada služile kao skloništa tokom oluja, a mnogi vlasnici ih i danas drže snabdevene osnovnim potrepštinama, u slučaju da vremenski uslovi onemoguće povratak na Poncu.
Na vrhu jednog morskog stuba nalazi se mala bela kapela posvećena Svetom Silveriju. Silverije, papa iz 6. veka, bio je prognan na Palmarolu i veruje se da je tu i preminuo.
Svake godine u junu, ribari iz Ponce plove do Palmarole povodom praznika Svetog Silverija, noseći cveće do kapele i čamcima prenoseći drvenu statuu sveca. Učesnici se smenjuju penjući se strmim kamenim stepenicama do najviše niše, gde se nalazi glavni oltar, kako bi se pomolili i meditirali.
"To je sveti ritual. Molimo mu se svakog dana. Mnogi muškarci sa Ponce, uključujući i mene, nose ime po svecu koji je naš zaštitnik. Verujemo da njegov duh i dalje obitava u vodama oko Palmarole", kaže Kapone.
Lokalne legende govore o mornarima koje su zatekale oluje i koji su se molili Svetom Silveriju, a bili spaseni.
"Ukazanje sveca, koji se uzdigao iz mora, spasilo ih je, vodeći mornare bezbedno nazad do Palmarole, gde su nedeljama preživljavali u pećinskim skloništima", kaže Kapone.
BONUS VIDEO:
(MONDO)