Za većinu ljudi nekoliko dana provedenih kod kuće predstavlja predah od obaveza i svakodnevne gužve. Međutim, postoje osobe koje mesecima, pa čak i godinama, gotovo uopšte ne napuštaju svoj dom. Ne rade, ne školuju se, ne viđaju prijatelje i kontakt sa spoljnim svetom svode na najmanju moguću meru. U Japanu za njih postoji poseban naziv - hikikomori.
Ovaj izraz opisuje ljude koji su se gotovo potpuno povukli iz društvenog života. Neki ostaju zatvoreni u jednoj sobi i izbegavaju čak i razgovore sa članovima porodice, dok drugi povremeno izađu do prodavnice ili prošetaju, ali bez susreta i bližih odnosa sa drugim ljudima.
Prema definiciji japanskog Ministarstva zdravlja, hikikomori je osoba koja najmanje šest meseci provodi u izolaciji, ne odlazi na posao ili u školu i retko komunicira sa bilo kim izvan najuže porodice.
Kako izgleda život u potpunoj izolaciji?
Izraz je krajem devedesetih godina prošlog veka popularizovao japanski psihijatar Tamaki Saito. Nastao je spajanjem japanskih reči koje znače "povući se" i "zatvoriti se".
Život hikikomorija često podrazumeva potpuno poremećen ritam dana. Neki spavaju tokom dana, budni su noću i najveći deo vremena provode na internetu, uz video-igre, filmove ili knjige. Hranu im neretko donose roditelji, a u najtežim slučajevima obrok ostavljaju ispred vrata kako bi izbegli neposredan susret.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da ne treba svakoga ko mnogo vremena provodi kod kuće ili za računarom nazivati hikikomorijem. Presudni su dugotrajnost povlačenja, prekid školovanja ili rada, gubitak društvenih odnosa i posledice koje takav način života ostavlja na svakodnevno funkcionisanje.
Osoba, takođe, ne mora neprekidno da bude zaključana u sobi. Neki hikikomori povremeno izlaze iz kuće, putuju ili obavljaju osnovne obaveze, ali i tada izbegavaju kontakte i sve rade sami.
Jedan Japanac koji se decenijama suočava sa ovim problemom ispričao je za "Gardijan" da je pokušao da prekine izolaciju putujući u inostranstvo. Ipak, najveći deo vremena provodio je zatvoren u hotelskim sobama, bez snage da ode čak i u razgledanje grada.
Zbog čega se ljudi povlače iz društva?
Ne postoji samo jedan razlog zbog kojeg neko postaje hikikomori. Povlačenju mogu da prethode:
- vršnjačko nasilje,
- neuspeh u školi,
- gubitak posla,
- raskid emotivne veze,
- porodični sukobi ili
- osećaj da osoba ne može da ispuni očekivanja okoline.
Fenomen je dugo povezivan prvenstveno sa mladim muškarcima iz Japana, koji žive sa roditeljima i vreme provode uz video-igre i stripove. Novija istraživanja, međutim, pokazuju da ova predstava nije potpuna. Među hikikomorijima ima žena, ljudi srednjih godina, kao i onih koji su se povukli nakon gubitka posla ili druge velike životne promene.
Hikikomori nije isto što i introvertnost, lenjost ili obična potreba za samoćom. Ne smatra se nijednom jasno određenom psihijatrijskom dijagnozom. Kod nekih osoba može da bude povezan sa depresijom, anksioznošću, autizmom ili drugim poteškoćama, dok kod drugih ne postoji prethodno utvrđen mentalni poremećaj.
U Japanu ih ima oko 1,5 miliona
Istraživanje japanske vlade pokazalo je da je gotovo 1,5 miliona radno sposobnih stanovnika živelo u ozbiljnoj društvenoj izolaciji. To je približno dva odsto ispitanika uzrasta od 15 do 62 godine.
Među najčešćim razlozima navodili su se problemi u odnosima sa drugim ljudima, napuštanje ili gubitak posla, dok je deo ispitanika rekao da je do povlačenja došlo nakon promena koje je donela pandemija korone.
Pandemija je dodatno zamaglila granicu između života u izolaciji i uobičajene svakodnevice. Rad od kuće, učenje na daljinu, dostava hrane i komunikacija preko interneta omogućili su ljudima da zadovolje gotovo sve potrebe bez napuštanja doma.
Hikikomori se danas više ne posmatra kao isključivo japanska pojava. Stručni rad objavljen u časopisu BJPsych International navodi da je dugotrajno društveno povlačenje prepoznato širom sveta, iako se njegovi uzroci i način ispoljavanja razlikuju u zavisnosti od kulture i životnih okolnosti.
Organizacije koje pružaju pomoć osobama u ozbiljnoj izolaciji već postoje u Italiji, Francuskoj i Belgiji, navodi OECD.
Povratak među ljude ide malim koracima
Pomoć hikikomorijima ne svodi se na jednostavan zahtev da "izađu iz sobe". Pritisak, kritike i prisiljavanje mogu dodatno da prodube povlačenje, naročito ako izolacija traje godinama.
U Japanu postoje savetovališta, centri za podršku i grupe u kojima se prvi kontakt ostvaruje preko interneta. Pojedine lokalne vlasti organizovale su i virtuelna druženja preko avatara kako bi ljudima omogućile da postepeno uspostave kontakt sa drugima.
Cilj nije da se osoba preko noći vrati na posao, u školu i intenzivan društveni život, već da ponovo stekne osećaj sigurnosti. Za nekoga prvi korak može da bude razgovor sa članom porodice, za drugoga kratka šetnja, a za trećeg odlazak kod stručnjaka.
Posle godina provedenih iza zatvorenih vrata, i najmanji izlazak može da predstavlja veliku promenu.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(MONDO)