- Stefani Nešković govori o razlikama između srpske i švedske kulture, od škole i jezika do načina druženja i porodičnih običaja.
- Otvoreno je ispričala i svoju višegodišnju borbu sa trihotilomanijom, poremećajem zbog kog je čupala kosu i trepavice.
Rođena je i odrasla u Švedskoj, ali se još kao devojčica preselila u Srbiju, gde je morala da se navikne na potpuno drugačiji način života. Influenserka Stefani Nešković, na društvenim mrežama poznatija kao Tesi Stefi, danas upravo kroz svoje snimke prikazuje razlike između ove dve kulture, a njena zapažanja često pokreću zanimljive rasprave među pratiocima.
Iako su joj oba roditelja Srbi, Stefani je prve godine života provela u Malmeu, gde je živela do četvrtog razreda osnovne škole. Povratak u Srbiju za nju je značio veliku promenu, od školskog sistema i jezika do načina na koji ljudi komuniciraju i grade međusobne odnose.
U intervjuu za MONDO otvoreno je govorila o odrastanju između dve kulture, predrasudama sa kojima se susretala, ali i o problemu o kojem je odlučila javno da progovori - trihotilomaniji, poremećaju zbog kojeg je godinama imala neodoljiv nagon da čupa sopstvenu kosu i trepavice.
Pogledajte ceo intervju sa Stefani Nešković, u kojem je govorila o kulturološkim razlikama između Srba i Šveđana, životu u dve potpuno različite sredine i svojoj višegodišnjoj borbi sa trihotilomanijom.
"Za jedan letnji raspust morala sam da naučim ćirilicu"
Stefani je istakla da se veoma dobro seća perioda preseljenja u Srbiju, iako je tada bila dete. Najveći šok za nju bio je drugačiji obrazovni sistem, budući da se u Švedskoj mnogo više pažnje posvećuje timskom radu, razgovoru i slobodnom izražavanju mišljenja. Pored toga, morala je veoma brzo da savlada srpski jezik i ćirilicu kako bi mogla da prati nastavu i razume gradivo.
"Za samo jedan letnji raspust morala sam da naučim da pravilnije govorim srpski, da naučim ćirilicu i da iole razumem šta učim", ispričala je Stefani za MONDO, ističući da joj je u tome mnogo pomogla majka.
Zanimljivo je da su ona i sestra kod kuće govorile srpski, ali su se međusobno igrale na švedskom. Kako je objasnila, deca koja odrastaju u bilingvalnim ili trilingvalnim sredinama često mnogo lakše usvajaju jezik okruženja, čak i kada se u porodici govori drugim jezikom.
"U Švedskoj kafu zakazuju mesec dana unapred"
Jedna od tema po kojoj je Stefani postala prepoznatljiva na društvenim mrežama jesu razlike između srpskog i švedskog mentaliteta. Kako kaže, kao mala se u Švedskoj osećala potpuno kao Šveđanka, jer tamo niko nije dovodio u pitanje njen identitet zbog porekla roditelja. Problem se pojavio tek nakon preseljenja u Srbiju, kada je počela da se oseća kao da nije dovoljno Srpkinja, ali ni dovoljno Šveđanka.
Posebno joj je trebalo vremena da se navikne na radoznalost ljudi u Srbiji, ali i na činjenicu da se u našoj kulturi mnogo više zna o životima drugih.
"Nekako svi sve znaju", rekla je Stefani, objašnjavajući razliku između balkanskog kolektivističkog i skandinavskog individualističkog društva.
Upravo se ta razlika, prema njenim rečima, najbolje vidi u svakodnevnim situacijama. Dok je kod nas sasvim normalno da se prijatelji spontano dogovore za kafu ili izlazak istog dana, u Švedskoj se takva druženja često planiraju mnogo unapred. Stefani je na društvenim mrežama govorila i o tome da u Švedskoj nije neobično da prijatelji podele troškove večere, čak i kada ih neko pozove u svoj dom. Ponekad se očekuje i da gosti ponesu sopstvenu hranu ili piće.
Ipak, naglašava da te razlike ne treba da se posmatraju kao nešto dobro ili loše, već kao deo drugačijih društvenih navika.
Srpska porodica bi Šveđanima bila najveći šok
Kada bi nekome iz Švedske trebalo da objasni kako izgleda život u tipičnoj srpskoj porodici, Stefani smatra da bi najveće iznenađenje bila upravo bliskost među članovima porodice. Dolazak mame koja proverava da li ste jeli, porodična okupljanja, slave na kojima se okuplja veliki broj ljudi i običaji koji se prenose generacijama samo su neki od primera koji bi Šveđanima mogli da budu neobični.
"Možda bi mu bilo šok da slavimo slave i da tu dođe milion ljudi, da se slava slavi tri dana", ispričala je.
Dodaje da bi ih iznenadila i brojna sujeverja koja postoje kod nas, poput verovanja da nije dobro sedeti na ćošku stola. Kada je reč o hrani, smatra da bi Šveđane posebno iznenadila količina mesa koju jedemo, kao i bogatiji doručak koji često uključuje kobasice, kajmak, jaja i slaninu.
S druge strane, njoj iz Švedske najviše nedostaje Kalles kavijar, proizvod koji se prodaje u tubi i koji Šveđani često jedu uz dvopek, kuvana jaja i krastavac.
Iako su joj se prijatelji iz Švedske oduševili Srbijom, posebno im se dopadaju naše gostoprimstvo i spontanost. Kako kaže, ne mogu da veruju da može da organizuje druženje i izlazak istog dana kada oni stignu, kao i da tokom jednog dana promene veliki broj lokacija.
Godinama je čupala kosu, a majka je slučajno primetila pečat na glavi
Osim kulturoloških razlika, Stefani je u razgovoru za MONDO govorila i o mnogo ličnijoj temi - borbi sa trihotilomanijom. Reč je o poremećaju koji karakteriše ponavljajuća potreba za čupanjem sopstvene kose ili dlaka sa drugih delova tela. Kod Stefani je sve počelo još u osnovnoj školi, a trajalo je do sredine srednje škole.
U početku je kosu čupala uglavnom noću, kada je niko ne vidi. Nije razumela zbog čega to radi niti je znala da postoji naziv za ono kroz šta prolazi.
Prelomni trenutak dogodio se kada je završila osnovnu školu. Njena majka je, dok ju je fenirala, slučajno primetila pečat na glavi, nakon čega joj je Stefani prvi put otvoreno priznala šta se dešava.
"Tad sam bila jako zbunjena jer nisam znala šta se dešava, zašto ja to radim", prisetila se.
Kasnije je na Jutjubu pronašla snimak devojke koja je govorila o trihotilomaniji. Tada je prvi put shvatila da njen problem ima ime i da nije jedina osoba koja se suočava sa takvim impulsima. Kako je objasnila, nije čupala bilo koju dlaku, već je tražila određenu gustinu i teksturu. Posebno su joj privlačile pažnju čvršće i kovrdžavije dlake, a sam čin čupanja donosio joj je kratkotrajno olakšanje.
Problem se sa kose proširio na trepavice
Stefani je objasnila da se tokom srednje škole problem sa kosom prebacio i na trepavice, što je posebno uticalo na njeno samopouzdanje. Za razliku od kose, koju je mogla da sakrije promenom razdeljka, nedostatak trepavica bilo je mnogo teže da se prikrije.
U jednom periodu toliko ih je počupala da je svakodnevno lepila pojedinačne veštačke trepavice kako se praznine ne bi videle. Ističe da se čupanje nije uvek dešavalo svesno. Ponekad je osećala da se impulsi javljaju zbog stresa i anksioznosti, dok je u drugim situacijama tek naknadno shvatala da je to radila automatski, bez razmišljanja.
"To su impulsi na kojima treba da se radi i ne možete uvek da se zaustavite", objasnila je.
"Žao mi je što ranije nisam potražila stručnu pomoć"
Iako je o svom problemu razgovarala sa majkom, Stefani tada nije potražila pomoć stručnog lica. Kako kaže, u tom periodu se mnogo manje govorilo o mentalnom zdravlju, a plašila se i reakcije okoline i šire porodice. Vremenom je, uz podršku majke, počela da pronalazi načine da se izbori sa impulsima. Jedan od saveta koji joj je majka davala bio je da tokom spavanja drži ruke iza leđa, kako ne bi mogla da posegne za kosom. Kasnije, kada se problem prebacio na trepavice, trudila se da u rukama uvek ima nešto što može da vrti i dodiruje.
Gumica za kosu postala je jedan od načina na koji je pokušavala da preusmeri pažnju kada oseti potrebu za čupanjem. U jednom trenutku je, zajedno sa majkom, odlučila da sebi postavi granicu i razmisli o posledicama nastavka takvog ponašanja. Danas, kada govori o svom iskustvu, posebno naglašava koliko je važno da se potraži stručna pomoć.
"Prvo što ljudima savetujem jeste da, ukoliko su u mogućnosti, posete neko stručno lice. Tu su sa razlogom, nisu se školovali za džabe, jer vam stvarno mogu pomoći", poručila je.
Svojom pričom pomogla je devojkama koje su mislile da su same
Kada je pre pet godina prvi put podelila svoju priču na TikToku, očekivala je negativne reakcije i osudu. U privatnom životu već se susretala sa komentarima zbog kojih se stidela svog problema, pa je verovala da bi isto moglo da se dogodi i na društvenim mrežama. Međutim, reakcije su je prijatno iznenadile. Javilo joj se mnogo devojaka koje su se prepoznale u njenom iskustvu, a neke od njih nisu ni znale da ono kroz šta prolaze ima naziv.
Stefani je nastavila da snima sadržaj o trihotilomaniji, objašnjavajući kako se ovaj poremećaj ispoljava, kako je izgledala njena borba i šta joj je pomagalo da se izbori sa impulsima. Danas joj se i dalje javljaju devojke sa dugim porukama, dele svoja iskustva i traže podršku, a posebno joj znači kada shvati da je nekome pomogla da se ne oseća usamljeno.
Upravo zbog toga odlučila je da nastavi da govori o ovoj temi, uz važnu poruku da trihotilomanija nije nešto zbog čega bi trebalo da se stidimo i da je podrška stručnjaka važan korak u suočavanju sa problemom.
BONUS VIDEO:
(MONDO)