Lud jesi, car jesi! (FOTO/VIDEO)

Kako čoveku padne na pamet da uradi nešto ovakvo? Šta mu "klikne" u mozgu da bi sebe naterao da učini nešto što je uradila tek šačica pre njega?

Ova pitanja vrzmala su mi se po glavi dok sam slušao neverovatnu priču još neverovatnijeg Davora Rostuhara (35) iz Hrvatske, koji je u utorak uveče bio gost Beograda na tradicionalnoj manifestaciji "Putospektiva".

Davor je jedan od samo 26 ljudi koji je PREPEŠAČIO ANTARKTIK, hodajući na skijama 47 dana, bez ikakve pomoći. Za tih 47 dana u "Kraljevstvu leda" u kojem nema nikakvog živog sveta, prepešačio je 1.163 kilometra, potpuno sam. Sve što mu je trebalo za tu ekspediciju vukao je sa sobom u sankama teškim u startu 137 kilograma.

"Postoje tri najvažnije tačke, tri tvrđave koju ljudi žele da osvoje - Mont Everest, Severni i Južni pol. Južni pol još niko od Hrvata nije prepešačio i to je bio jedan od motiva da se odlučim na ovo. I rekao sam sebi - uradićeš to sam, bez ičije pomoći, na sopstvenu snagu, jer je trebalo vući sanke u kojem je bilo 137 kilograma tereta", počeo je priču o svojoj neverovatnoj avanturi Davor pred popunjenom velikom salom Doma omladine.

Iza svakog uspeha krije se dobra priprema, citirao je Roalda Amundsena, prvog čoveka u istoriji koji je prepešačio Antarktik pre 100 godina.

Dakle, da bi uopšte izveo ovaj poduhvat, trebalo je dobro se pripremiti. Davor je okupio oko sebe dobre ljude, uz njega je bila devojka Anđela.

Rostuhar se za ekspediciju pripremao tri godine. Išao je u Peru, na vrh od 6.500 metara (gde su mu prsti na nogama tako promrzli da se jedva oporavio), spavao je na temperaturama debelo ispod minusa, tokom priprema učio je od poslednjih tradicionalnih naroda koji žive na krajnjem severu planete, Inuita na severu Grenlanda i Neneta na krajnjem severu Sibira, a u Norveškoj je učio i od najboljih polarnih istraživača.

Prikupljao je snagu i kondiciju intenzivno godinu dana, vukući gume, trčeći, a pripremao ga je i kondicini trener jednog od najboljih fudbalera sveta Luke Modrića. Mislio je na svaku sitnicu. A najvažnija mu je bila psihička priprema, pa je dve nedelje bio u Indiji na duhovnom treningu, a potom i kod sportskih psihologa.

"Naš mozak je naučen da dnevno primi na hiljade informacija i da ih obrađuje. Ali, na Antarktiku nema ničega. Sve je ravno, nema zvukova, sve je tiho, osim kad duva vetar, nema mirisa, prijatnih ili neprijatnih. U takvim ekstremnim uslovima, mozak 'kopa', izvlači iz podsvesti i preuveličava. Zato u tim uslovima treba kontrolisati emocije", kaže Davor Rostuhar.

Tokom psihičkih treninga "upadao" je u takozvanu Zonu, odnosno duboko je ulazio u sadašnji trenutak, u kojem nema strahova, panike, depresije. Neka vrsta bega u sadašnjost, utočište.

KRIZA  

Kaže da nijednom tokom ekspedicije nije imao krizu. Ali, jeste je imao pola godine pred polazak na najveću avanturu u svom životu. Pre svega, finansije su bile veliki problem. Nedostajalo mu je 100.000 dolara, ali mu se dogodilo i ovo:

"Hteo sam da idem da prepešačim Grenland, ali nisam imao novca, pa sam odlučio da odem u Norvešku da isprobam i opremu i vidim u kakvom sam stanju. Pet dana sam putovao automobilom. Kada sam krenuo na skijama, upao sam u dubok sneg i trebalo mi je 6 sati da pređem dva kilometra. Čak mi se i kuvalo smrzlo od hladnoće! Nisam uspeo da ga odmrznem. To me je potpuno rasturilo. Javio sam se devojci Anđeli i rekao da odustajem", ispričao je Davor i nastavio da mu je upravo Anđela ulila dodatnu snagu rečima: "Ne budi lud! Probaj još koji dan...".

"I tako sam nastavio, bez opterećenja. Uživao sam u tim predelima i svakim danom sam prelazio sve više i više. Uspeo sam da pronađem snagu da realizujem svoju ideju - Antarktik".

ČUDA, ČUDA...

Davor je shvatio da ne može sam da izgura sve ovo, pa je odlučio da napravi svoje "pleme", odnosno okupi ljude koji bi ga podržali. Napravio je kampanju za prikupljanje novca, gostovao po medijima, a tokom leta je napravio kolica - improvizovani štand, koje je vukao za sobom kao saonice i pešačio po celom Hrvatskom primorju. U tom sanduku bile su njegove knjige, koje je prodavao.

U kolicima je imao i praznu svesku, koja će mu, ispostaviće se, biti dodatna snaga tokom pešačenja po "Ledenom kraljevstvu". U tu veliku svesku upisivali su se ljudi, pisali svoje poruke, tražio je od njih da ispišu svoj san koji žele da ostvare...

"Mnogi su mi se smejali, kao pešačiš po vrućini, a ideš na ekspediciju na Antarktik. Ali, bitni su ti ekstremni uslovi", rekao je Davor.

Sa svojom Anđelom konačno je krenuo na put do Južne Amerike, odnosno Argentine, odakle je trebalo da se prebace do Čilea pa na Antarktik. Ali, zamalo da od avanture ne bude ništa zbog tereta koji su imali sa sobom - 150 kilograma hrane, opreme... Nisu mogli da ukrcaju na avion.

"A onda se dogodi čudo. Anđela je ostala sama, dok sam ja ugovarao svoje osiguranje kod jedne kompanije koja je trebalo da me izvadi ako se negde izgubim. Nismo znali šta ćemo, da bi se pojavio stariji Argentinac, koji je bez razmišljanja ostavio sve i potrpao sa mojom devojkom stvari u kola i krenuli su ka Čileu. Žena tog Argentinca je vikala: 'Ko je ta devojka? Gde ideš?', ali on nije mario. Jedini problem je što su morali da prošvercuju kulen i čvarke, zbog nekih kretenskih čileanskih propisa", nasmejao je Davor sve u sali.

Kada su stigli na poslednju tačku pred Davorovu avanturu, on i Anđela su se verili.

Davor je bio spreman da krene u najveći poduhvat u svom životu, sa 150 kilograma hrane (od toga 64 kilograma hrane, odnosno 7.000 kalorija dnevno koliko je trebalo da unosi) i opreme (mislio je na sve sitnice, pa je poneo svega po više komada, za rezervu)... i flašom vodke, koja nosi ime po prvom čoveku koji je osvojio Antarktik - Amundsen.

"Mislio sam - ide Božić, pa Nova godina, zakačiću i rođendan, a valja proslaviti", duhovito je objasnio ideju o malo alkohola koje je poneo.

"UNUTRAŠNJI DEMONI: EKIPICE, VI STE PRERUŠENI ANĐELI"

Mali avion je ostavio Davora novembra 2017. godine na tački odakle je krenuo da "osvoji" Antarktik - najveću ničiju zemlju na svetu (Antarktik je veći od Evrope). Bez ikakvog društva, bez životinja... sam samcit u nepreglednom prostranstvu leda.

Davor se snimao sam. Tako bi ostavio kameru u snegu i onda bi vukao sanke, pa bi se vraćao po kameru. Borio se sa samoćom, i, kaže, "unutrašnjim demonima".

U dokumentarnom filmu koji je napravio njegov prijatelj, Davor "razgovara" sa samim sobom:

"Ne slušam nikakvu muziku, sad razgovaram sa svojim unutrašnjim demonima, koji mi govore da sam lud i šta mi je sve ovo trebalo. 'Ekipice, ne serite, vi ste prerušeni anđeli'".

Kaže u jednom delu filma i: "Samo mi se smeje i plače, jebote. Ništa me ne dotiče, samo gledam one filmove sa hepiendom".

Posle 47 dana je uspeo. Pobedio je i te demone i sebe!

Svaka čast majstore!