Nalazimo se u La Pazu, najvišem glavnom gradu na svetu, ali to nema veze. Ono što je bitno su zgrade i ljudi oko nas, egzotični, divlji, nerazvijeni.... Okružuju ih neverovatna brda koja dosežu i 5.300 metara.

Mi smo na nadmorskoj visini od 4.000 metara! Iz te perspektive to i jesu brda, a sa nulte tačke ogromne planine. Imaju takvu energiju... Visoku, moćnu, potencijalnu... A imaju je i Bolivijci, Inke, razna plemena koja su za svoje životno mesto izabrala vrhove sa retkim vazduhom, čudnovatom vegetacijom i lamama.

Nikad do kraja civilizovani, pokršteni u hrišćane, ljudi koje je daljina čuvala čiste od modernog sveta. Sačuvali su originalnost. Žive neko drugo vreme, ne osećaju MTV, Holivud, skupu odeću, internet, automobile, medije, advertajzing... Oni lete u toj visini!

Ovo nije putovanje tek da se vidi i da se slika po koja znamenitost, ovo je ozbiljna priča za malo aktivniju ekipu. Pešačenja, pentranja, šetanje, vožnje brodovima, lokalni busevi, klopa po pijacama.

Budimo se rano. Danas je avantura na programu... Ekstremna priča! Neverovatan dan! Upadamo u buseve i vodiči se osmehuju, pričaju špansko-engleski i trude se da zvuče kao Cypress Hill. Ok! posle Inka obučenih u tradicionalnu nošnju i žena koje nose cilindre ovo je zaista ok.

Brifuju nas o današnjem danu, a zatim kombi kreće uzbrdo u El Alto, jedan od najvećih geta na svetu. Skoro dva miliona ljudi u faveli na 4.300metara. Od tolike visine nam se pomalo vrti u glavi. Nije svejedno, mada nije ni previše naporno. Usporeno kretanje, biljni čajevi u obliku gustih sirupa... Rađa se želja da promenimo brzinu života.

Kombi nas izbacuje na 4.800metara, na prevoju koji je uvek u oblacima i u kiši. Tu je gust saobraćaj za ova brda, jer se tuda ide kad se krene iz La Paza ka džungli. Najviša tačka puta... Desno je put dole do La Paza, a levo ili pravo napred put se spušta u gustu, tropsku klimu. Mi se nalazimo u oblaku, isprobavamo bicikle koje su nam skinuli sa kombija, oblačimo šuškava odela, sakrivamo se od kiše i od naleta vetra. Vodiči nam sad daju instrukcije na kojoj strani puta da se krećemo. Govore nam da nikako ne pretičemo vodiča i da se držimo dalje od ivica. Put nas vodi od 4.600 metara nadmorske visine do 1.000 metara, dole u džungli.

Penjemo se na bicikle i deluje nam da smo transformersi sa svim mogućim laktobranima, kacigama, rukavicama i na biciklima sa prednjim hidrauličnim amortizerima koji nam za prvi deo puta nisu potrebni. Klizimo niz padinu dok nam vetar i kiša osvežavaju lice. Pretiču nas kola i kamioni, pa nas vodič zaustavlja ispred kontrolnog punkta gde silazimo sa bicikala. Punkt je postavljen na sredini puta i služi za kontrolu autobusa i transportnih vozila radi sprečavanja trgovine kokainom. Put nas vodi u Korojko, poslednju tačku civilizacije iza koje kreće prostranstvo teritorija koje ne kontroliše bolivijska država u potpunosti pa je idealno za uzgoj koke.

Uz kraće zadržavanje policija nas pušta, jer zna da smo putnici i juranjava nizbrdo se nastavlja. Vozimo se novim delom puta do momenta kada asfalt "skreće" levo, a mi prelazimo na kamenčiće i rupe.

Kreće čuveni "death road", put koji povezuje Korojko i La Paz. Do izgradnje modernog puta to je bila jedina saobraćajnica između ovih mesta i bukvalno put koji se morao preći, a koji zbog svoje prirode nikako nije primamljiv. Krećemo se po stazi sa rupama, ispod vodoskoka, po kamenju i oštrim krivinama. Desno od nas je stena koja se penje na neverovatnu visinu, gotovo horizontalno, a levo od nas je provalija od 500 metara kojoj se dno ni ne vidi.

Male greške u upravljanju koštaju dvoje ljudi godišnje ozbiljnih povreda ili čak smrti. Zato se cene bicikala koji se iznajmljuju kreću od pet do 100 dolara na dan. Mi smo izabrali srednju opciju i grupa se podelila na dve - jednu čine adrenalinski "zavisnici", a u drugoj laganijoj verziji kontrolisanog spuštanja su ne tako iskusni i spretni vozači. Vodiči prate obe grupe u njihovim ritmovima.

Vožnje ispod vodopada su fenomenalne, a momenat kada vetar dune i odnese oblak u kojem se spuštamo je fascinantan, naročito kad vidimo kuda se zapravo krećemo. Brzine su ogromne i gotovo da uopšte ne sedimo na sedištima dok jurcamo nizbrdo. Odskakujemo na kolenima i puštamo uzvike sreće i oslobađanja.

Muzika uz šuštanje vodopada, džungle, oblaka i pedala koje se okreću. Na pauzama se slikamo i svi komentarišu uz duboke uzdahe da je ovo ono sto im je trebalo. Žestoko razmrdavanje! Strah! Brzina! Fenomenalna priroda! Dobro druženje! Momenti od kojih zastaje dah... Tela su nam zategnuta i dobro se osećamo dok klizimo po Andima ka džungli.

U džunglu se spuštamo jako brzo, jer je zadnji deo puta super spust bez velikog nagiba, bez puno krivina i potoka po putu. Cela jurnjava traje oko tri sata i sada je vreme za chill. Jako prija skinuti nepromočivo odelo, kabanicu, i jurcati u majci na zadnjoj etapi puta, bez ograničenja... Sloboda!

Počinjemo da mislimo o nekim lepim stvaruima koje će nam se desiti u životu. Odjednom smo sigurni u njih i problemi koji nas prate nestaju daleko nošeni novim iskustvom. U tome uživamo dok na kraju ne stignemo do hostela sa bazenom na vrhu brda. Sa terase i iz bazena se pruža pogled na džunglu. Fenomenalan je! Imamo tuševe, ručak od tropskog voća i povrća, kupanje u bazenu, dremku, sve to do povratka u La Paz... U krevete se leže i snovi kreću da nas voze brzo u neke sfere nadovezanih vožnji unutrašnjeg sveta... Sutra rano znamo da ćemo ustati i planinariti na vrh Čakaltaja koji je na 5.450 metara iznad mora. Mnogima je to najviši vrh koji će dostići u životu...

Ovo neverovatno iskustvo možete doživeti na turi Peru, Bolivija i Argentina sa agencijom Jungle Travel koja je već dugi niz godina organizuje u januaru i februaru.

(Za MONDO Filip Milosavljević)