Išla sam putevima neistražene Indonezije

Indonezija se prostire na 17.508 ostrva i baš kako glasi nacionalni moto ove muslimanske zemlje, "Jedinstvo u raznolikosti", svako od onih koji su naseljeni ima specifičnu kulturu, običaje, navike... Na arhipelagu u jugoistočnoj Aziji žive pripadnici stotina različitih etničkih i lingvističkih grupa.

Preko sedam gora i sedam mora

Glavni grad provincije Severnog Sulavesija, smeštenog u istočnom delu Indonezije, je Manado sa oko 420.000 stanovnika. Orijentacije radi, on je od Beograda udaljen 11.000 kilometara. U prevodu: neophodno je da promenite (makar) četiri aviona.

Konkretno, mi smo iz Beograda leteli najpre do Dohe, ali kako smo stigli kasno, nismo "uhvatili" poslednji autobus za bezvizno razgledanje grada iz turističkog autobusa. Bez obzira na to, da smo se makar ranije organizovali mogli smo da apliciramo za besplatnu tranzitnu vizu i šest, sedam sati do narednog leta provedemo u obilasku prestonice Katra.

Naredni, ujedno i najduži let (devet sati) bio je do Denpasara, ponovo Qatar Airwaysom. Nakon noćenja na Baliju imali smo dvočasovni, pa zatim pedesetominutni let Citilinkom preko Surabaje do Manada.

E, tu nas je već čekao udoban putnički autobus kojim je do kraja našeg sedmodnevnog putešestvija upravljao besprekorni šofer. Od milošte smo ga zvali Doktor.

Dobri putevi, još bolji automobili

U želji da obiđemo što više mesta na ostrvu, dosta vremena proveli smo na drumu. Mada su nešto uži, čak i u vrlo zabitim delovima putevi su izuzetno dobri. Tim putevima voze se automobili skuplje klase, posebno imajući u vidu da je prosečna nastavnička plata 300 dolara, a da bankarski službenici mesečno zarade 400 do 500 dolara.

Domaćini su nam objasnili da Indonežani drže do toga da budu lepo odeveni i da voze dobre automobile, čak i na uštrb drugih stvari.

Na putevima jezdi i mnogo motorčiča, koje vrlo često voze tinejdžeri. Saobraćajne gužve su velike, a javni gradski prevoz malo ko koristi. Inače, ovakva vrsta transporta je drugačija za naše poimanje.

Umesto autobusima, tramvajima ili trolejbusima prevoze se plavim kombijima čija su prednja vrata uvek otvorena.

Ljuto, ljuće, indonežanska hrana

Indonežani jedu izrazito ljutu hranu. Čak i da vam kažu da je neko jelo neljuto, nemojte da se zalećete, nije sigurno da će i prema vašim standardima. Drugo na šta treba da se pripremite je: nema hleba i tek ponegde možete da nađete slatko pecivo.

Kuvani beli pirinač je nezaobilazni deo svake trpeze, na koju se sva hrana servira odjednom (nema predjela, supe, pa glavnog jela) i običaj je da se ona iz tanjira zahvata prstima zbog čega u pribor nikada nije uvršten nož.

Duž celog našeg proputovanja Sulavesijem probali smo najrazličitije vrste ribe, pržene ili pečene uz ukusne dresinge ili priloge od povrća (paprika, limun trava...).

Bistre čorbe najčešće s ribom su takođe dosta zastupljene i one se, pogađate, jedu uz pirinač. Piletina, govedina, pa čak i svinjetina, gotovo uvek su pripremljene uz slani ili slatki preliv ili prilog.

Ljute papričice, kari i listovi limuna gotovo su obavezni u svakom jelu.

Moje gastronomsko otkriće ovog putovanja su pečene banane (posebna vrsta, kakve se ne uvoze kod nas), koje možete da jedete kao grickalicu ili umačete u različite soseve. Opet ljute, naravno.

Umesto poslastica najčešće će vam poslužiti slasni ananas, lubenicu ili bundevu. Baza za dosta kolača su pirinač i kokos, a više puta smo probali nešto što bi bilo nalik čokoladnom pudingu. Ipak, pored tako ukusnog voća greh je jesti bilo kakve poslastice.

Karaoke na sve strane

Kada smo prvi put otišli na večeru i naši domaćini su počeli da se ređaju za mikrofonom, pevajući uz pratnju sintisajzera bili smo potpuno zatečeni.

Međutim, ubrzo smo shvatili da u svakom restoranu stoje klavijature sa melodijama za karaoke, kao i stalak sa knjižicom najpopularnijih pesama na engleskom. I mikrofona se bez pardona late svi: od devojčica koje još nisu krenule u školu, preko momaka stasalih za ženidbu, do sredovečnih gospođa i gospode iz višeg društvenog staleža.

Naše oduševljenje dostiglo je vrhunac kada nam je mlada direktorka Turističke organizacije Severni Sulavesi na oproštajnoj večeri zapevala "Hajde, Jano".

Ovo nonšalantno, nenametljivo i krajnje simpatično pevanje karaoka najlepši je utisak i uspemena koju nosim na ljude koje smo sretali tokom ovog putovanja. Nismo mogli da im se veselo ne pridružimo.

U noćnim klubovima su zastupljene takozvane VIP karaoke, gde ste u zasebnoj prostoriji sa svojim prijateljima, imate muzičku opremu za pevanje i konobara na raspolaganju.

Selfi, selfi!

Na ostrvu Sulavesi najbrojniji su kineski turisti, te Evropljani, naročito ako su izrazito bele puti i svetlih očiju, nikako ne mogu da prođu neopaženo. Trubiće i mahati vam iz kola, pozdraviti vas na ulici i pitati kako ste... Prićiće vam, znatiželjno vas zagledati i pokazati rukom da žele da se fotografišu. Oni koji na engleskom znaju još neku reč osim "selfi" rado bi popričali sa vama.

Jedna od najzabavnijih scena bila je kada se usred nedođije zaustavio policijski automobil pravo ispred nas, izašla su četiri mlađa rendžera, kulturno se rukovala i uz širok osmeh zamolila za fotografisanje.

Druga je bila kada smo stali uz put, da bismo pazarili u supermarketu. Zatekli smo se na raskrsnici ulice, nedaleko od škole. Nismo uspeli da shvatimo da li smo pogodili baš vreme velikog odmora, tek od jednom je tu bilo desetine slatke dece.

Lepote raznolikosti

Bez obzira što ima veliki broj stanovnika i gusto naseljene oblasti, Indonezija ima i ogromne predele bogate florom i faunom, zahvaljujući čemu je svrstana na drugo mesto u svetu po biološkoj raznovrsnosti.

Provincija Severni Sulavesi nalazi se u istočnom delu Indonezije i pokriva površinu od 13.852 км². Na tom mestu ljubitelji prirode i adrenalinskih sportova naćiće svašta po svom ukusu. Počev od šetnje džunglom u nacionalnim parkom Bunaken, čiji je najveći ponos endemska vrsta ptice maleo, i rezervatom prirode Tangkoko Batuangus preko paraglajdinga, raftinga kroz netaknutu prirodu, pa do snorklinga nad koralnim grebenima i ronjenja na prelepom ostrvu Bunaken.

Uostalom, pogledajte u galeriji kako sve izgleda.

Vesela praznična atmosfera

Indonezija je zemlja sa najviše stanovnika u kojoj su muslimani većina, međutim kako su ovi krajevi bili kolonija Portugalije i Holandije i danas ima dosta katolika i protestanata.

Praznična, novogodišnja ili božićna - nazovite to kako želite, atmosfera traje od početka decembra, pa sve do februara.

Sve je okićeno, a u mnogim javnim prostorima održavaju se takmičenja horova u pevanju božićnih pesama. Vrlo lepa svečanost, kojoj smo imali zadovoljstvo da prisustvujemo.

Ipak, najlepša praznična scena je bila kada smo prolazili brdskim predelom pokraj grada Manada i mimiolazili se sa okićenim kamionetima u kojima su maskirani mlađi ljudi raznosili mališanima slatkiše i druge poklone. Praćeni muzikom išli su od kuće do kuće, a dečica su ih dočekivala na ulici ili u dvorištu. Nešto nalik na Noć veštica, samo sa novogodišnjim motivima. Predivan običaj, kome su se svi vidno veselili.

Kokosovo ulje - ne nikako!

Indonezija je jedan od najznačajnijih uzgajivača kokosa na svetu, međutim ukoliko poželite da bočicu kokosovog ulja ponesete za uspomenu - nećete moći da je unesete u avion.

Iako na aerodromu u Denpasaru (Bali) dnevno prođe veliki broj stranih turista, ovakav natpis nigde ne stoji, pa čak ni na šalterima aviokompanija. Uz to, skener ga ne detektuje. Ipak, ukoliko zemaljskim stjuardesama kažete da u prtljagu nosite kokosovo ulje - skočiće kao opržene i sve učiniti da vrate kofere koji su već praktično spakovani u avionu.

Kopra (suvo "meso" kokosa) se nalazi na listi zabranjenih supstanci, jer je zapaljiva. Tako je glasilo objašnjenje zaposlenih u Qatar Airwaysu uz napomenu da je "kompletna lista zabranjenih supstanci je preobimna da bi bila izložena tokom procesa čekiranja ili bila objavljena na kompanijskom sajtu".

Davor Šuker iz Srbije i Hercegovine

Od ljudi sa kojima smo pričali nije mnogo njih znalo za Srbiju, a zabavno mi je bilo što je čak dvoje ljudi upitalo "Srbija i Hercegovina?". Objasnili smo im da nije baš tako, no da nam je drago da su dobro locirali.

Većini smo pokušali da objasnimo onom čuvenom "znate to je zemlja u kojoj je rođen Novak Đoković" i mada su se Indonežani ljubazno smeškali, nije izgledalo da je to i njima baš adekvatan znak raspoznavanja. Jedan od paraglajdista s kojima smo radili tandem skok spomenuo nam je da zna fudbalere iz Srbije i zatim izgovorio ime Davora Šukera.

Kako to obično biva - bilo je onih koji su pitali i za Tita. Starija garda još pamti da su Broz i Sukarno bili lideri Pokreta nesvrstanih, kao i da je Srbija bila deo Jugoslavije.