NIŠTA NE POMAŽE, HALUCINIRAM... Kardiolog iz Kragujevca do detalja opisao kako se dan po dan borio sa koronom

Ceo novembar lekar kardiolog Milan Radovanović bio je na teškoj klackalici – umreti ili "preteći". Uspeo je u borbi sa surovom bolešću i zahvalan je medicinskom osoblju, kiseoniku koji ga je danima držao u životu i svojoj mentalnoj snazi. Tokom lečenja uspeo je da vodi i dnevnik, čije delove prenosimo.

Ipak, zaraza je ušla u kuću. Oboleo je stariji sin, supruga, koja je takođe lekar – anesteziolog, žena koja je čuvala mlađe dete, njen suprug, a najgore je prošao Milan.

"Obolelo je nas petoro, što odgovara trenutnim podacima o visokom koeficijentu zaražavanja – jedna osoba zarazi približno pet, a jedna ima težak oblik bolesti. Taj sam bio ja", kaže doktor.

Kakve misli i emocije okupiraju jednog lekara, i to specijalistu kardiologa, sa zavidnim iskustvom, pa još sa akademskom titulom doktora medicinskih nauka (nije bitna sama titula, već znanje) kad mu život dođe na „kocku”. S jedne strane, što je dobro, može i sam sebi da pomogne, ali samo donekle, a s druge – odlično zna šta se događa u njegovom telu, može da predvidi i eventualno najgori ishod, što je težak psihološki udarac.

"Na početku bolesti ja sam sam sebi u stanu uključio infuzionu terapiju, ali to nije bilo dovoljno. Pravovremeno sam prepoznao simptome i znakove osnovne i pridruženih bolesti, a potom sam kolegama u bolnici mogao da ukazujem na nove simptome, pogoršanje stanja, gušenje, kratak dah, ubrzano disanje i sve ostalo što može da im pomogne u daljem tretmanu. A tačno je i ovo drugo: u više kritičnih trenutaka mislio sam da mi se bliži kraj, svakako da lekar to mnogo bolje razume od laika i rezona „bolje je da ne znam šta će biti”. Ipak, uvek je bolje znanje, a najbolje je kada i u teškim trenucima očuvate mentalnu snagu i odlučnost da se ne predajete. Ja sam to uspeo", rekao je Milan Radovanović.

On je tokom bolesti svakoga dana u svoj mobilni telefon "ukucavao” kratke „dijagnoze” za sebe, neku vrstu dnevničkih beleški.

IZ DNEVNIKA DR MILANA RADOVANOVIĆA: Duga borba i pobeda

Nulti dan, 30. oktobar - Tokom popodneva osećam blagi umor i grebanje u grlu.

Prvi dan, 31. oktobar - Odlučio sam da se izolujem i da pređem u drugi stan, u kome ću biti sam. Tokom popodneva dobijam visoku temperaturu i u večernjim satima odlazim na pregled u Infektivnu kliniku. Antigenskim testom potvrđeno mi je prisustvo kovid 19 infekcije i preporučena terapija antivirusnim lekovima, antipireticima, vitaminima, antibioticima... Vraćam se u svoj stan u izolaciju.

Drugi dan, 1. novembar - Osećam progresiju prostracije (bolova u mišićima), sve veći umor i bolove u grlu.

Treći dan, 2. novembar - Celoga dana imam nesnosne bolove u grlu i povišenu temperaturu. Počinjem da iskašljavam sukrvicu. Sam sebi uključujem infuzionu terapiju, kao lekar naravno da to znam.

Četvrti dan, 3. novembar - Ništa mi ne pomaže, ne mogu više ni da ustanem iz kreveta. Ostavljam otključan stan za slučaj najgoreg scenarija.

Peti dan, 4. novembar Osećam da više ne mogu da se lečim sam. U popodnevnim satima pozivam hitnu pomoć i oni me odvoze na Infektivnu kliniku. Odmah sam hospitalizovan. Rentgengrafskim snimkom potvrđuje se prisustvo obostrane pneumonije – zapaljenja pluća.

Šesti dan, 5 novembar - Cele noći se preznojavam. U toku dana testiraju se supruga (takođe lekar, anesteziolog u Kliničkom centru) i svi koji ima 17 godina. PCR testom oboma se potvrđuje prisustvo kovid 19 infekcije. Supruga ima dijareju, glavobolju, bolove u mišićima. I oni odlaze u izolaciju, s tim što bolesna supruga brine i o drugom detetu, šestogodišnjoj devojčici.

Sedmi dan, 6. novembar - Stanje mi se pogoršava. Na kontrolnom snimku pluća uočava se progresija zapaljenja.

Osmi dan, 7. novembar - Celoga dana sam pod visokom temperaturom. Lekari konstatuju dalje pogoršanje opšteg stanja i menjaju mi antibiotik.

Deveti dan, 8. novembar - Prebacuju me na specijalizovano odeljenje (intenzivna nega) na Kliniku za pulmologiju. Saturacija (nivo kiseonika) u arterijskoj krvi je ispod 80 posto i počinjem da primam 15 litara kiseonika u minutu. Međutim, rentgengrafski snimci pluća pokazuju dalju progresiju bolesti.

Deseti dan, 9. novembar - Imam teške napade kašlja sa iskašljavanjem sukrvice. Sve vreme sedim, ne uspevam da legnem u krevet, jer u tom položaju ne mogu da dišem, niti mogu da se ponovo uspravim u sedeći položaj.

Jedanaesti dan, 10. novembar - Priključuju me na aparat koji obezbeđuje znatno viši protok kiseonika – 70 litara u minutu.

Dvanaesti dan, 11 novembar - Javljaju mi se otoci nogu i ruku. I dalje imam jak kašalj i veoma izraženu iscrpljenost. Sve vreme sam u sedećem položaju i tokom noći uspevam da zaspim par puta po deset – petnaest minuta.

Trinaesti dan, 12. novembar - Osećam se još teže nego prethodnog dana.

Četrnaesti dan, 13. novembar - Slutim da mi se bliži najgori ishod. SMS porukama kontaktiram kolege izvan odeljenja da pokušaju da me spasu. Supruga je očajna. Kod kuće, sa svojim tegobama, brine o dvoje dece i boji se da će ostati bez mene. Kolege koje me leče (to kasnije saznajem)na momente plaču dok pregledaju moje nalaze. Ne plašim se smrti, brinem isključivo o porodici.

Petnaesti dan, 14. novembar - Po iskustvima u lečenju kovida 19 širom sveta, petnaesti dan bolesti je najgori, jer je preloman. Naredna dva dana se ili umire, ili kreće oporavak. Primećujem, kada govorim, da mi se nivo kiseonika u krvi povećava za jedan do dva procenta. Ipak, mentalno sam jak. Tokom noći počinjem da pevam pesmu Snežane Đurišić „Pričaj mi, pričaj, pričaj nešto lepo, ja sam tebi uvek verovala slepo. Pričaj mi, pričaj, pričaj nešto fino, volim da te slušam uz muziku i vino”. Ko zna kada sam tu pesmu poslednji put čuo, ali pala mi je na pamet i cele noći sam pevao. Pesma odagna crne misli, vraća nadu u optimizam, a sve vreme u glavi mi je supruga.

Šesnaesti dan, 15. novembar - Nažalost, snimak je najgori od početka bolesti, pluća se na njemu gotovo ne uočavaju. Kolege me sve češće obilaze, sumnjam da se bliži najgore. Uveče osećam blago poboljšanje, ali opet dolazi preteška noć bez kraja. U glavi su mi romani Sidni Šeldon „Ako dočekam sutra” i „Šta donosi sutra”.

Sedamnaesti dan, 16. novembar - Prijatelji moje porodice donose do Klinike da mi osoblje dostavlja razne suplemente, preparate za enteralnu ishranu sa visokim sadržajem kalorija. Ispostaviće se kasnije da sam na telesnoj masi izgubio sedam kilograma.

Osamnaesti dan, 17. novembar - Osećam veći broj kriza, kašalj i gušenje, posle pokušaja ležanja u krevetu sa nešto nižim uzglavljem.

Devetnaesti dan, 18. novembar - Prvi put se na rentgengrafskom snimku pluća uočava blago poboljšanje. Mikrobiološkom obradom potvrđuje se prisustvo bakterija u krvi. Uz virus, sada i bakterije.

Dvadeseti dan, 19. novembar - Osećam naznake boljitka, to prepoznajem i po tome što mi se vraća apetit. Obrijali su me. Uspevam da nešto intenzivnije radim vežbe disanja sa fizioterapeutom.

Dvadeset prvi dan, 20. novembar - Održava se nivo saturacije (zasićenosti) arterijske krvi kiseonikom pri postepenom smanjenje protoka ns ligh flow aparatu. To je aparat za terapiju visokim protokom kiseonika putem nosne kanile.

Dvadeset drugi dan, 21. novembar - Posle jedanaest dana obustavljena je primena kiseonika aparatom ligh flow. Nastavlja se primenom kiseonika preko nazalne maske – 15 litara u minutu. Prvi put sam se brijem, tehničar me šiša trimerom. Pojedini ampulirani lekovi, oni koji se primaju kao injekcije, zamenjuju se tabletiranim oblikom. Posle dvadeset jednog dana uspevam da odspavam tri sata u toku noći.

Dvadeset treći dan, 22. novembar - Imam problem sa nosnom sluznicom, jer izduvavam ugruške krvi, zbog oštećenja izazvanog visokim protokom koseonika prethodnih dana. Odlazim i do toaleta, ali noseći i bocu sa kiseonikom da ne bi bila obustavljena oksigenoterapija, jer bi i to moglo da bude fatalno.

Dvadeset četvrti dan, 23. novembar - Prijatelji i medicinsko osoblje, pored redovnih obroka, dostavljaju mi i dodatnu hranu, kako bih što pre ojačao. Počinjem da čitam novine, Primećujem da mogu da tolerišem i niži nivo protoka kiseonika, prvo od sedam-osam, a zatim samo tri-četiri litra u sekundi.

Dvadeset peti dan, 24. novembar - Prvi put razgovaram telefonom sa nekim ko nije član moje porodice. Deo dana uspevam da budem bez primene kiseonika, odlazim do toaleta bez boce sa kiseonikom. U toku noći sam na samo jedan-dva litra kiseonika u minuti.

Dvadeset šesti dan, 25. novembar - Prvi put sam se tuširam tokom 19 dana bolničkog lečenja. Supruga mi javlja da je uspela da nabavi koncentrator kiseonika, aparat za dobijanje kiseonika u kućnim uslovima, nadajući se mom skorijem otpustu iz bolnice. Javlja mi i lepu vest – šestogodišnja kćerka ostala je bez prvog mlečnog zuba.

Dvadeset sedmi dan, 26. novembar - Prespavao sam noć bez primene kiseonika. Maska mi je bila nadohvat ruke, ako mi zatreba. Međutim, kada sam se probudio dobijam osećaj tipa „fantomskog uda” (kada bolesnik oseća deo tela koji mu je odstranjen, na primer amputirani deo noge). Imam utisak kao da mi je maska implantirana u lice. I dalje se bojim. Saznajem da je danas u Srbiji preko sedam hiljada novozaraženih i više od pedeset preminulih i da je više od 2.300 zaraženih zdravstvenih radnika.

Dvadeset osmi dan, 27. novembar - Saznajem da danas odlazim kući. Pakujem stvari i oblačim se. Nestrpljivo čekam jutarnju terapiju i otpusnu listu. U 11 sati supruga me odvozi kući. Kročim u topao stan, čini mi se da sam ga napustio ko zna kada. Vidim decu, počinjem da plačem i jecajući izgovaram: „Kako vam je ovde lepo”. Popodne stiže lepa vest – oboje dece na tromesečju imaju samo najbolje ocene. U toku noći se budim sa osećajem bolova u vratu, nisam svestan gde se nalazim i pokušavam da pozovem medicinsku sestru koja radi u crvenoj zoni da zatražim pomoć. To je skoro pa halucinacija, psiha ipak nije gvozdena.

Dvadeset deveti dan, 28. novembar - Na momente se osećam veoma umorno, smeta mi hladan vazduh, imam utisak da su mi disajni putevi ogoljene cevi. Ne želim da poverujem da bilo šta može da se vrati. Dobio sam novi život.

Trideseti dan, 29. novembar - Teško mogu da zaspim. Gotovo cele noći gledam TV program, isključivo sportske prenose.

Trideset prvi dan, 30. novembar - Bolje sam. Počinjem da pomažem deci u praćenju on lajn nastave. Telefonom zovem „Kragujevačke novine”, razgovaram sa urednikom i pitam da li mogu da dam plaćeni oglas kojim bih se zahvalio svima koji su doprineli mom izlečenju, ali on mi predlaže da napravimo razgovor, kako bi se javnosti plasirala jedna pozitivna priča u ovom sumornom vremenu teške pandemije. Prihvatam predlog.

Prisećam se priče penzionisanog pomoćnog radnika Baneta sa Interne klinike, koji je često gurao kolica sa bocama kiseonika. On, naravno, nije znao stručne aspekte rada lekara, ali kada se neki pacijent izleči od teškog oboljenja govorio je. „Ništa ne bi bilo bez doktora i kiseonika”. Sada mogu da potvrdim – bio je potpuno u pravu.

Nadam se da ću se oporaviti i brzo vratiti na posao i da ću još više ceniti posvećenost radu, pregalaštvo, istrajnost, altruizam i empatiju kolega, a do kraja života biću zahvalan čistom vazduhu – kiseoniku.

Zahvalnost

Lekarima, medicinskim sestrama/tehničarima, fizioterapeutima i pomoćnim radnicima specijalizovanog odeljenja za koronu Klinike za pulmologiju i Infektivne klinike izražavam neizmernu zahvalnost za posvećenost u mom lečenju.
Zahvaljujem se iskrenim prijateljima moje porodice koji su nam dali nesebičnu podršku i doprineli da pobedimo u najtežoj životnoj bici, napisao je dr Milan Radovanović.

MONDO vas poziva da poštujete preporučene mere – držite distancu, nosite masku i izbegavajte okupljanja, to je jedini način da se spreči širenje epidemije.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.