Njoj su početkom marta u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici profesor dr Eduard Kifer iz Pariza i nekadašnji đak, a sada kolega iz kameničkog instituta, prof. dr Pavle Kovačević, zamenili kompletan glavni krvni sud (aortu) uz ugradnju svih pobočnih grana za vitalne organe.
Slobodanki su na glavni krvni sud (dugačak oko jedan metar) povezali preko drugih veštačkih krvnih sudova srce, a preko karotidnih krvnih sudova mozak, ruke, jetru, slezinu i creva, kao i preostali bubreg. Levi bubreg joj je atrofirao zbog bolesti u poodmakloj fazi pa je odstranjen.
"Išla sam od vrata do vrata, ali su mi svi govorili da je eventualna operacija ekstremno rizična te sam lečena lekovima. Na moju veliku sreću, 25. decembra prošle godine slučajno sam pokucala na vrata prof. Kovačevića koji je, Bog je valjda tako hteo, bio dežuran tog dana. Otvoreno mi je i veoma detaljno objasnio prirodu bolesti uz sve rizike, ali je prihvatio da me operiše jer je za mene to bila jedina šansa pošto je aneurizma već pokazivala znakove pucanja na urađenom CTU", priča za "Blic" Slobodanka.
Ona kaže da je bila svesna da joj je ovo poslednja šansa i da će ako preživi operaciju u najboljem slučaju ostati trajno vezana za invalidska kolica. Ove operacije rade jedino stručnjaci u Parizu i Americi, ali su visokorizične.
"Ja, uz sve to, nemam bubreg i jedno plućno krilo. Uz pomoć dr Kovačevića, treći dan posle operacije, uspela sam da sednem, a dva dana kasnije uz njegov nadzor sam se sama spustila sa kreveta i stala na noge. Tim koracima sam se radovala kao dete kada prohoda. Sada, mesec i po posle operacije, dnevno pređem više stotina metara. Igram se sa unucima i spremam se za banju u rehabilitacionom centru u Niškoj Banji."
Slobodanki su na glavni krvni sud (dugačak oko jedan metar) povezali preko drugih veštačkih krvnih sudova srce, a preko karotidnih krvnih sudova mozak, ruke, jetru, slezinu i creva, kao i preostali bubreg. Levi bubreg joj je atrofirao zbog bolesti u poodmakloj fazi pa je odstranjen.
"Išla sam od vrata do vrata, ali su mi svi govorili da je eventualna operacija ekstremno rizična te sam lečena lekovima. Na moju veliku sreću, 25. decembra prošle godine slučajno sam pokucala na vrata prof. Kovačevića koji je, Bog je valjda tako hteo, bio dežuran tog dana. Otvoreno mi je i veoma detaljno objasnio prirodu bolesti uz sve rizike, ali je prihvatio da me operiše jer je za mene to bila jedina šansa pošto je aneurizma već pokazivala znakove pucanja na urađenom CTU", priča za "Blic" Slobodanka.
Ona kaže da je bila svesna da joj je ovo poslednja šansa i da će ako preživi operaciju u najboljem slučaju ostati trajno vezana za invalidska kolica. Ove operacije rade jedino stručnjaci u Parizu i Americi, ali su visokorizične.
"Ja, uz sve to, nemam bubreg i jedno plućno krilo. Uz pomoć dr Kovačevića, treći dan posle operacije, uspela sam da sednem, a dva dana kasnije uz njegov nadzor sam se sama spustila sa kreveta i stala na noge. Tim koracima sam se radovala kao dete kada prohoda. Sada, mesec i po posle operacije, dnevno pređem više stotina metara. Igram se sa unucima i spremam se za banju u rehabilitacionom centru u Niškoj Banji."
"Disekcije aorte spadaju u najteže kardiovaskularne bolesti uopšte. To je naglo nastajanje rascepa glavnog krvnog suda u telu, aorte, koje nakon toga zahvata sve ostale pobočne grane i dovodi do otkazivanja svih organa. Ukoliko se ne operiše, ovo je bolest koja najčešće dovodi do smrtnog ishoda u veoma kratkom vremenskom roku.
Slobodanka je imala u hirurškom smislu najgori tip disekcije. Operacija je trajala veoma dugo, tako da je prečnik aorte sa, za njenu konstituciju uobičajenih 2,5 cm, premašio 14 cm i zahvatio kompletnu levu polovinu grudnog koša i stomak u celini. Zbog proširenosti bolesti bilo je neophodno zameniti kompletnu aortu i sve pobočne grane u jednom aktu.
Poseban rizik je bio zbog odsustva jednog plućnog krila i levog bubrega, pa je bilo neophodno izabrati posebnu taktiku za ovako teškog bolesnika. Zato smo se odlučili za takozvanu neanatomsku rekonstrukciju uz tromboeksluziju, tj. isključenje kompletno proširene aorte i zamenu svih pobočnih grana.
Bolesnici smo otvorili grudni koš i stomak i zamenili kompletnu aortu velikim veštačkim krvnim sudom i u njega preko drugih veštačkih krvnih sudova usadili grane za mozak, ruke, jetru, slezinu desni bubreg i creva kao i obe noge. Upotrebili smo više proteza u ukupnoj dužini od oko dva metra, bez kojih je ova operacija nemoguća", priča profesor Kovačević.
Nakon sedam dana zbog naglog skoka pritiska došlo je do pucanja aneurizme, pa je Slobodanka ponovo operisana i napravljeno joj je dodatno isključenje zaostale aneurizmatske kese. Posle druge operacije njen oporavak je bio stabilan i otišla je kući nakon nekoliko nedelja. Inače, prof. Kifer je uradio skoro dve hiljade aortalnih rekonstrukcija kako u svojoj matičnoj bolnici "Pitie Salpetriere“, ali i širom sveta. I pored toga, ovakav tip operativnog zahvata je prava retkost.
Profesor Kovačević kaže da su za uspeh operacije zaslužni i anesteziolog dr Renata Mojašević, kardiohirurzi dr Dragan Nikolić i dr Lazar Velicki, tehničari na pumpi, instrumentarke, doktori na intenzivnoj nezi i sestre.
"Trenutno u fazi rada je značajna studija dr Dragana Nikolića o učestalosti oboljenja aorte, ali preliminarni rezultati ukazuju na to da ih ima veoma mnogo i da ih je neophodno operisati. Ovaj slučaj sam prezentovao na nedavnim stručnim sastancima u Zagrebu i Njujorku gde su nam iskazali profesionalno poštovanje i dodatni respekt srpskoj kardiovaskularnoj hirurgiji", kaže profesor Kovačević.
(MONDO)
Slobodanka je imala u hirurškom smislu najgori tip disekcije. Operacija je trajala veoma dugo, tako da je prečnik aorte sa, za njenu konstituciju uobičajenih 2,5 cm, premašio 14 cm i zahvatio kompletnu levu polovinu grudnog koša i stomak u celini. Zbog proširenosti bolesti bilo je neophodno zameniti kompletnu aortu i sve pobočne grane u jednom aktu.
Poseban rizik je bio zbog odsustva jednog plućnog krila i levog bubrega, pa je bilo neophodno izabrati posebnu taktiku za ovako teškog bolesnika. Zato smo se odlučili za takozvanu neanatomsku rekonstrukciju uz tromboeksluziju, tj. isključenje kompletno proširene aorte i zamenu svih pobočnih grana.
Bolesnici smo otvorili grudni koš i stomak i zamenili kompletnu aortu velikim veštačkim krvnim sudom i u njega preko drugih veštačkih krvnih sudova usadili grane za mozak, ruke, jetru, slezinu desni bubreg i creva kao i obe noge. Upotrebili smo više proteza u ukupnoj dužini od oko dva metra, bez kojih je ova operacija nemoguća", priča profesor Kovačević.
Nakon sedam dana zbog naglog skoka pritiska došlo je do pucanja aneurizme, pa je Slobodanka ponovo operisana i napravljeno joj je dodatno isključenje zaostale aneurizmatske kese. Posle druge operacije njen oporavak je bio stabilan i otišla je kući nakon nekoliko nedelja. Inače, prof. Kifer je uradio skoro dve hiljade aortalnih rekonstrukcija kako u svojoj matičnoj bolnici "Pitie Salpetriere“, ali i širom sveta. I pored toga, ovakav tip operativnog zahvata je prava retkost.
Profesor Kovačević kaže da su za uspeh operacije zaslužni i anesteziolog dr Renata Mojašević, kardiohirurzi dr Dragan Nikolić i dr Lazar Velicki, tehničari na pumpi, instrumentarke, doktori na intenzivnoj nezi i sestre.
"Trenutno u fazi rada je značajna studija dr Dragana Nikolića o učestalosti oboljenja aorte, ali preliminarni rezultati ukazuju na to da ih ima veoma mnogo i da ih je neophodno operisati. Ovaj slučaj sam prezentovao na nedavnim stručnim sastancima u Zagrebu i Njujorku gde su nam iskazali profesionalno poštovanje i dodatni respekt srpskoj kardiovaskularnoj hirurgiji", kaže profesor Kovačević.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.