“BUDIM SE NOĆU I STALNO SE OSVRĆEM!” Heroji sa Košara nam otkrivaju svoje najteže momente: U snu se vraćaju!

Danas se navršava tačno 25 godina od bitke na Košarama, jedne od najtežih vođenih bitaka za odbranu Srbije u novijoj istoriji u kojoj je živote izgubilo 108 vojnika. Počela je u zoru na Veliki petak 9. aprila 1999. godine napadom albanskih snaga podržanih od strane NATO-a.

Jedan od njih je Dimitrije Župić koji je te 1999. godine imao 26 godina, najstariji među svojim graničarima na Karauli Košare u 53. graničnom bataljanu na redovnom služenju vojnog roka. Zbog svojih godina ostali su ga zvali "Ćale". Iz Zaječara, preko Đakovice, Dimitrije je došao na karaulu Košare.

"Mi smo iz objekta Karaule izašli 24. marta 1999. godine, dobili smo signal i izašli smo kada je krenulo bombardovanje. Bili smo napolju do kraja bombardovanja", započeo je Dimitrije svoje sećanje za MONDO.

Na pitanje, da li je znao šta ga čeka u narednim danima rata, "Ćale" kaže da to sa bombardovanjem nije bio slučaj, koliko sa albanskim ekstremistima sa kojima su imali sukobe i ranije, te su mogli da naslute šta ih čeka.

"Pričalo se. U vojsci se uvek nešto priča, čuje se...", dodao je Dimitrije. Na prvoj liniji odbrane, Dimitrija su, zajedno sa svojim ratnim drugarima i saborcima, vodila pomešana osećanja. Ipak, najviše od svega se izdvaja adrenalin i strah.

"Adrenalin. Pazite, svako do nas oseća strah. Onaj koji vam kaže da se nije plašio u ratu, taj laže. Strah je normalno prisutan, ali i adrenalin, i to kada se pomeša, to je sasvim nešto drugo. Taj adrenalin vas drži i 'gura vas' i nije vam svejedno, naravno. Ja sam bio na položaju Karaule kada je počeo sam napad. To je kota 601, Rasa Košares. Nova godina je ništa naspram toga, oni vatrometi… to je ništa. Kada pogledate gore vidite dim i vidite da to sve pada, te mine gore, i onda se pitate da li je neko preživeo tamo gore. I onda tog nekoga ko je bio gore vidite posle par dana i mnogo vam je drago što vidite da je preživeo, da je tu… Tu su pomešana osećanja, i adrenalin i strah i to je ono što nas vezuje dan-danas: drugarstvo, bratstvo, družimo se... Inače da nije toga, jako je teško izaći. Mi smo imali tu obuku, sve je to super, odslužimo vojsku, ali kad se desi rat vas niko ne sprema kako da se ponašate i šta radite kad iz tog rata izađete", kaže Dimitrije koji se hrabro borio za svoju otadžbinu.

"Svi mi imamo neke posledice, pogotovo kada dođe mart mesec. Svaki dan mi imamo sećanja. Mi smo napustili Košare, ali Košare nikad nisu napustile nas. Lakše je kad imate drugare s kojim ste bili tamo da to sve preživite. Mnogo je lakše. Neki su se ljudi osamili, povukli se, neki su počeli da piju, drogiraju se, neki su izvršili samoubistva, nažalost. Jako je teško izboriti se", dodaje Dimitrije i nastavlja dalje:

"Ja sam imao tu sreću, imao sam 26 godina u vojsci, bio sam oženjen i imao sam dete. Kada sam došao iz vojske morao sam da se posvetim tom detetu i ženi, i oni su uticali mnogo na mene, na moje ponašanje. Videla se promena na meni, ali zahvaljujući porodici, prijateljima to se sve nekako prebrodi. Ali, tu je opet neka unutrašnja borba."

Koji je najteži trenutak?

"Svi su teški. Najteže je kada gledate nekoga pored sebe da je ranjen. Najteže mi je bilo kada je drugara Nikšića Darka geler pogodio u grudi, on je bio u rovu do mene. Bio je veliki napad u maju mesecu. Drugar je uzviknuo 'Nikša je ranjen!', ja sam izleteo. Imao sam neki džemper na sebi, to sam pocepao da ga previjemo i onda smo ga spustili do vozila, dole niže. Pitao sam komandanta: 'Da li možemo da dobijemo vozilo, imamo ranjenog?", rekao je da ne možemo jer je veliki napad i da probamo da ga spustimo na ruke. Nas četvorica idemo i ne znamo da li su neprijatelji prošli liniju, da li nas čekaju dole. Vi nosite njega, trčite da ga donesete do saniteta, a razmišljate da li će on ostati živ. To je jako teško. Sva sreća ostao je živ", prisetio se Dimitrije.

Šta ih je "guralo napred"?

"Mi smo shvatili, tu smo - gde smo. Moraš tu da opstaneš, trudili smo se da pomažemo jedni drugima, bilo je tu trenutaka kada padnete psihički, naravno. To je bratstvo, to vas poveže", otkriva Dimitrije i dodaje da kada bi mogao da vrati vreme nazad učinio bi sve isto.

"Učinio bih isto. Jednostavno osetite da vam fali deo tela, bili ste tamo, borili ste se za nešto i to nešto nije vaše. Naše je, ali kažu da nije..."

Koje simptome je osećao posle bombardovanja?

"To je uglavnom, neko ima neke tikove, znojenje, lupanje srca, neki nemir osećate, ne možete da se zadržite na jednom mestu, non-stop se osvrćete, osećate neku nelagodnost, kao da vam je neko tu. Ali, navikne čovek da živi sa tim. Mora da navikne! Ako ne naviknete da živite sa tim, onda je to propast. Ono što ja znam to je moja bol i ja tu bol delim sa mojom braćom koja su bila tamo sa mnom,. Vi to ne možete da osetite nikad, ko nije doživeo. Lakše je kad to možete sa nekim da podelite. Dosta njih nije izdržalo, dosta je bilo samoubistva. Ja sam bio stariji, slušao sam priče iz Hrvatske, Bosne, ali momci koji su imali 18,19, 20 godina su bili stvarno spremni da to urade", objasnio je Dimitrije Župić za MONDO.

Njegov saborac i ratni drugar Milenko Marić s druge strane bio je jedan od najmlađih graničara na Košarama, tada je imao svega 19 godina. Za njega je najteži momenat obeležio bio upravo taj kobni 9. april 1999. godine, ujutru kada je krenuo napad.

"Pokojni heroj Košara Dragan Grubić tada je krenuo po vodu, ja sam bio na osmatračnici. Među prvima ih je Marić ugledao kada je napad krenuo u 4 i 15 prvo na Morinu, a potom na Košare. Brdo Rasa Košares bilo je zapravo osmatračnica, 30 metara u krugu gde je bilo nas devetoro", započeo je Milenko svoje sećanje.  Kada se priseća najtežih momenata, osim na javi, obično mu se jave i u snu. 

"Ima toga još, u po noći i na spavanju, sve se to vraća, ne uvek, ali ima", rekao je Milenko koji je 15 meseci služio vojsku na podrčju Kosova i Metohije, tačnije na Košarama. 

"Ja sam 15 meseci bio tamo. Šest meseci nisam bio kod kuće, pa posle još sedam. Navikao si na jedan život tamo, pa dođeš u civilizaciju", zaključio je Milenko koji takođe tvrdi da ih je zajedništvo najviše održalo. Nažalost sve više njegovih ratnih drugara i saboraca umire od karcinoma.

Psihijatar dr Suzana Adžić sa Klinike "Dr Laza Lazarević" objašnjava da se posttraumatski stresni poremećaj javlja mesec dana nakon doživljene traume i traje najduže 6 mesci. Simptomi se mogu ukloniti farmakoterapijom i psihoterapijskim radom. 

"Ovaj poremećaj može da se javi kod svake osobe koja je iskusila neku vrstu traume, ili je bila svedok nekog traumatskog događaja, u smislu prirodnih katastrofa, ozbiljnijih nesreća, teroristickih napada i slično. Simptomatologija koja karakterise PTSP je u vidu ponovno proživljavanja traume kroz snove, vraćanja misli, slika samog događaja, flashback epizoda, izbegavanje mesta, situacija, ljudi, priča koje podsećaju na traumu, izražena razdražljivost. Traumatizovane osobe reaguju anksiozno pri izlaganju i situacijama koje podsećaju na traumu i na neočekivane događaje, na primer iznenadne zvuke. Naime, imaju i problem sa kontrolom agresije koje usmeravaju ka drugima ili je okreću sebi. Tipični su simptomi teškoce spavanja, razdražljivosti, rasejanosti, loša koncentracija, reakcija trzanja i motornog nemira", objasnila je dr Adžić za MONDO.

Na pitanje na koji način rat ostavlja posledice PTSP-a na vojno i civilno stanovništvo, psihijatar dodaje da u tim momentima ljudi strahuju za sopstveni život, a i živote njihovih bližnjih. Najpre, oni koji su bili na ratištu i vojnim pozicijama bili su u direktnom suočavanju sa sopstvenom i smrću svojih saboraca, što je ostavilo ozbiljne posledice, kada se gotovo kod velikog broja vojnog i civilnog stanovništva razvio PTSP, ali i ostali anksiozni poremećaji, depresija i trajne promene ličnosti.

(MONDO/Teodora Boškovski)

BONUS VIDEO: