U savremenom svetu, potreba da budemo produktivni, besprekorni i uvek "na vezi" stvara tihi pritisak koji se uvlači u svakodnevicu i prerasta u hroničnu napetost. Sve je više ljudi, posebno mladih, koji osećaju težinu u grudima, konstantnu brigu i nemir, ali to pripisuju „umoru“. Kada zapravo svakodnevni stres prerasta u ozbiljan problem? Kako prepoznati trenutak kada napetost više nije samo prolazna faza, već znak za uzbunu? O tome kako se anksioznost rađa i razvija, posebno u savremenom društvu i zašto internet nije mesto za dijagnozu, razgovaramo sa Suzanom Stanković Čikić, psihologom iz MediGroup MindCare klinike za psihologiju, psihoterapiju i razvoj.
„Savremeni način života podrazumeva brzinu, visoka očekivanja i stalnu dostupnost i to na svim poljima, od posla do porodice. U tom vrtlogu obaveza, ljudi pokušavaju sve da postignu, i upravo taj osećaj da nisu dovoljno dobri ili da ne stižu, vodi ka razvoju anksioznosti“, objašnjava Suzana Stanković Čikić u novoj epizodi serijala „MediGroup preporuka” posvećenoj mentalnom zdravlju.
Zašto nas virtuelni svet čini podložnijim anksioznosti
Anksioznost ne dolazi samo iznutra, već je podgrejana spoljašnjim pritiscima. Idealizovani životi na društvenim mrežama, virtuelna trka za „boljim ja", kao i konstantna izloženost tuđim uspesima i perfekcijama, podižu lestvicu očekivanja do granice pucanja.
„Ljudi zaboravljaju da ono što vide na Instagramu nije realno. Svi žele da izgledaju uspešno, srećno, zauzeto, a u pozadini se često krije iscrpljenost i osećaj nedovoljnosti. Trčimo za standardima koje nameće virtuelni svet i time direktno hranimo sopstvenu anksioznost“, ističe Suzana i dodaje da ono što je posebno zabrinjavajuće jeste trend samodijagnostike uz pomoć takozvanog „Dr Gugla”.
„Umesto da se obrate stručnjaku, mnogi svoje stanje upoređuju sa tuđim iskustvima, pokušavajući da pronađu rešenje putem internet foruma i brzih saveta, što često vodi ka pogrešnim zaključcima”, kaže Stanković Čikić.
Različiti oblici anksioznosti i važnostpsihoterapijskog pristupa
Anksioznost dolazi u različitim oblicima - od neprekidne brige o svakodnevnim stvarima, poput zdravlja, posla, finansija (generalizovana anksioznost), preko paničnih napada koji se javljaju iznenada i prate ih simptomi poput ubrzanog pulsa, bola u grudima, vrtoglavice i osećaja da će osoba izgubiti svest, do socijalnih fobija u kojima se javlja strah od procene drugih, pa ljudi izbegavaju javne nastupe, okupljanja ili nepoznate situacije. Tu su i različite vrste specifičnih fobija - od straha od letenja do straha od buba, kao i agorafobija, odnosno strah od toga da u određenim situacijama nećemo moći da pobegnemo ili dobijemo pomoć. U pojedinim slučajevima, anksioznost se javlja i kao prateće stanje kod bolesti zavisnosti ili depresije.
Kada se anksioznost ne prepozna na vreme, prelazi u stanje koje remeti svakodnevicu -onemogućava ljudima da ustanu iz kreveta, obavljaju jednostavne zadatke ili učestvuju u socijalnom životu. Tada je, ističe Suzana, neophodno potražiti pomoć.
„Psihoterapija nije slabost, već izraz inteligentnog ponašanja. Ljudi često veruju da sve moraju sami. A zapravo, uz stručnu pomoć, mnoge probleme mogu rešiti za nekoliko meseci, umesto da ih nose godinama. U nekim slučajevima, u terapiju se uključuju i lekovi, ali uz strogo praćenje stručnjaka, kao privremena podrška, a ne kao trajno rešenje“, naglašava Stanković Čikić.
Kroz proces psihoterapije, radi se na uzrocima, ali i na svakodnevnim obrascima ponašanja.
„Mnogo toga potiče iz naših svakodnevnih misaonih obrazaca. Često sami sebi namećemo liste obaveza pod nazivom „moram“, iako bi zapravo većinu tih stvari preciznije opisalo ‘bilo bi lepo da’“, dodaje Suzana.
Upravo zato, naglašava da psihoterapija predstavlja proces rada na sebi - put ka tome da prepoznamo i preispitamo obrasce koji nas iscrpljuju, a ne vode rezultatima.
„Psihoterapija je rad na sebi i borba za samog sebe. Neki obrasci ponašanja i razmišljanja vode nas u anksioznost i iscrpljuju nas, a kroz psihoterapijski proces dolazimo do uvida u to šta nas zaista opterećuje i kako možemo drugačije. Dolazak kod psihoterapeuta nije uvek i dolazak zbog nekog problema, ponekad je samo reč o radu na sebi ili unapređenju kvaliteta života“, zaključuje Stanković Čikić.