Elektronske igre su najveći "krivac" za stvaranje patoloških kockara, a za "navlačenje" je među tim igrama "najopasniji" rulet. Psihijatri kažu da ni uticaj kladionice nije zanemarljiv, jer je u većini slučajeva to tek prvi stepenik u započinjanju "kockarskog staža".

Po rečima psihijatra dr Vere Trbić, koja je koordinator projekta "Odgovorno kockanje" i SOS linije za pomoć zavisnicima, za prve korake u kockanju je najrizičniji adolescentski period, jer je dve važne karakteristike omladine pogoduju razvoju tog "duha" potreba za novim iskustvima i impulsivnost.

U kladionicu ulaze prvi put sa društvom, iz radoznalosti, a posle toga, ako tiket postane dobitan, nastavljaju sa "hobijem", jer kockari veruju da će ih sreća ponovo "pogledati", kaže ona.

Ukoliko se taj hobi "preterano konzumira" može da preraste u oblik patološke zavisnosti i tada kockanje prestaje da bude igra i zabava.

"Postoji desetak kriterijuma na osnovu kojih se može tvrditi da li je neko zavistan ili ne, a dovoljno je da se ispuni pet, da bi se znalo da je osoba bolesna", precizirala je dr Trbić i dodala da je najvažnija osobina patoloških kockara da su apsolutno usmereni samo na tu aktivnost, da samo o tome misle i samo to imaju u planu.

Preokupirani su kockom i zapostavljaju sva druga interesovanja, navela je dr Trbić i ukazala da oni stalno jure gubitak, oslanjaju se na tuđe izvore, menjaju osobine, lažu i manipulišu kako bi obezbedili sredstva da nastave sa svojom "pasijom".

Kockari u najvećem broju slučajeva igraju više igara. Kladioničari, osim odlaska u kladionicu, praktikuju i druge igre, a oni koji igraju elektronske igre, u najvećem procentu, čak 95 odsto, igraju više vrsta igara.

"Pripadnice lepšeg pola više veruju u dobitak na Lotou i greb karticama, dok muškarci odlaze na elektronske igre, jer u svojoj psihološkoj strukturi imaju veći impuls za novim doživljajima i riskantnim situacijama", rekla je dr Trbić.

U kladionicu ili kazino, ukoliko nisu zavisni, odlaze jednom do dva puta nedeljno, dok zavisnici znaju i po nekoliko puta dnevno da posete svoju "oazu".

Vremenom se povećava količina uloženog novca, kako bi se doživelo veće uzbuđenje, ali kockanje zna da izazove i depresivne "momente". Razlog tome je što je kockar uvek između vrhunskog uzbuđenja, dok se "igra", i teških trenutaka i pada, posle gubitka.

Patološki kockar ne može da prekine sa svojim porokom, jer je zavistan od njega, a zavisnik mora da ispunjava svoju potrebu, jer bi u protivnom upao u veoma bolnu apstinencijalnu krizu, objasnila je dr Trbić.

"Iako sve razumeju i jako im je žao, njihova potreba da to izvedu je toliko jaka da sve druge stvari prestaju. Menjaju svoju moralnost, saosećajnost, empatiju sa drugim ljudima, ljubavi tu prestaju svi kriterijumi", dodala je ona.

Odgovorni kockari troše na taj vid zabave od sto dinara do dve hiljade mesečno i to na klasične "greb" igre, Loto, lutriju..., a sa druge strane, oni koji se kockaju na patološki način, troše "nezamislive" svote.

"Zadužuju se sve dotle dok imaju percepciju da njihovi dugovi mogu da se vrate. Oni ne računaju na svoje prihode, nego potencijalne izvore vraćanja vide u svom okruženju. Tačno znaju kolikom imovinom raspolažu njihovi roditelji, na to računaju i zadužuju se do te granice", ukazala je dr Trbić.

Ona je dodala da je tokom lekarske prakse pomagala mladiću koji je bio dužan oko pola miliona evra, ali je najekstremniji slučaj sa kojim se srela bio jedan šesnaestogodišnji dečak, zavisnik od kladionice.

"Zapostavio je školu, pravio dugove, ne tako velike, ali ipak dugove, što je strašno, jer ako je tako rano počeo da se zadužuje i da ima probleme, onda je to ekstrem."

Posledice patološkog kockanja, zbog svega navedenog, oseća i porodica zavisnika, čija je egzistencija dovedena u pitanje, jer zbog vraćanja dugova prodaju stanove i prelaze u podstanare, a istovremeno im se javlja i strah da će ih neko maltretirati, pretiti, ubiti...

"To je apsolutni psihički, socijalni i ekonomski pad", navela je koordinatorka SOS linije i dodala da to i dalje ne znači da će kockar prestati sa igrom, jer ga, vraćajući dugove, porodica spašava neposrednih posledica, a pošto on ne doživaljava nikakve naročite sankcije nastavlja da kocka.

Nedavno sprovedeno istraživanje o kockarskim navikama Beograđana od 18 do 60 godina starosti pokazalo je da polovina njih učestvuje u igrama na sreću, a čak 30.000 spada u patološke kockare. Još 20.000 se nalazi u rizičnoj grupi.

Isto istraživanje je pokazalo da je prosečan patološki kockar mladić od 25 godina, neoženjen, verovatno nezaposlen, srednjeg stepena obrazovanja, a put od bezazlenog do rizičnog ponašanja prelazi za jednu do pet godina.

Na SOS liniju, koja je otvorena u martu prošle godine, do sada se javilo 118 osoba. Međutim, taj broj najčešće pozivaju članovi porodica kockara, uglavnom majke, koje prve primete da nešto nije u redu.

Nakon lečenja, oko polovine teških slučajeva se vraća svojoj pasiji, jer ne postoji lek kojim se ova bolest, za čije izlečenje je potrebno bar dve godine, može iskoreniti.

(Tanjug)