OVO je ljudskost!

"Nisam imala dilemu. Bile smo zajedno na kraćem odmoru i mogla sam da vidim da su za nju nova dijagnoza, kao i saznanje da će ostatak života provesti na dijalizi, jednaki smrtnoj presudi. Lekari vam kažu da ćete živeti normalno bez obzira na dijalizu, ali to ipak ne bude tako. Zato sam joj saopštila moju odluku. 'Nisam ja od onih koji bi nekome da klepe bubreg', rekla mi je u šali, a onda ozbiljno dodala da joj ne pada na pamet da to uradi i da nikada više o tome nećemo raspravljati", priča Marijana, šest meseci nakon operacije, dok sedimo u jednom beogradskom kafiću, pijemo vino i pričamo opušteno kao da tema nije transplantacija bubrega.

Zapravo, Marijana deluje opušteno i sve vreme ima osmeh na licu. I ja se smeškam, jer se divim njenoj hrabrosti, ali se jedan deo mene skamenio suočen sa pitanjem - da li bih i sama bila spremna da to uradim za moju najbolju prijateljicu?

 Šta je presudilo u donošenju odluke?

"Brzo nakon našeg prvog i jedinog razgovora u vezi sa tim da želim da joj dam bubreg, Ivana je krenula na dijalize. Pokazalo se da je u njenom slučaju, reč o lečenju bez budućnosti. Ona je to baš loše podnosila: voda se zadržavala svuda u njenom organizmu, glava joj je nekad izgledala tri puta veća nego inače. Trpela je bolove koje nisu olakšavali ni morfijumski flasteri. Mesecima nije spavala. Kada ste sa nekim dugo dobar prijatelj, bol te osobe je i vaš bol. Mogla sam da je držim za ruku i pustim da umre, relativno brzo, ili da nešto preduzmem i da ona nastavi da živi."

Kako je na odluku o doniranju organa reagovala vaša porodica, prijatelji, ljudi koji vas vole koliko vi Ivanu?

"Mojoj mami je pre nedelju dana konstatovan problem sa štitnom žlezdom. Ništa strašno ali je drastično oslabila i moraće da pije lekove do kraja života. Rekla mi je da sam ja kriva zbog toga, da se razbolela zbog stresa kojem sam je prošlog leta izložila. Dakle, brinuli su mnogo, i moj muž i moji roditelji, ali takođe i oni poznaju Ivanu i vole je kao što je volim i ja. Dakle, nisu pokušali da me odgovore, ali su, kažu, prošli kroz pakao iščekivanja da li će se sve završiti dobro."

Koliko ste, zapravo, vi tim činom narušili svoje zdravlje?

"Nakon transplantacije lekari su mi rekli da živim kao i ranije, dok se ne dokaže suprotno. Dakle, živim kao i ranije. Trebalo bi da prestanem da pušim, ali nisam."

Koliko često sada treba da idete na kontrole?

"Rekli su mi za šest meseci , to bi značilo da baš ovih dana treba da odem, ali ja, eto, još nisam."

Da li to znači da ćete celog života ići na kontrole svakih šest meseci?

"Pretpostavljam da je tako."

Kako je Ivana sada?

"Odlično je, radi od kuće, a njene tekstove možete da čitate u NIN-u, u spoljnopolitičkoj rubrici."

Koliko je prošlo vremena od odluke do operacije?

"Dok je Ivana mogla da se brani, nisam ništa pokušavala. Ali vremenom ona više nije mogla da hoda bez pomoći, da odlazi na kontrole koje su postale toliko česte da je više vremena provodila u bolnici nego kod kuće. Dakle, kad je izgubila mogućnost da se brani, ja sam bez njene dozvole kontaktirala kolege u medijima, u Udruženju novinara Srbije, gde su mi rekli da će podržati našu akciju i otvoriti račun, jer mi nismo imale dovoljno novca da ovo same uradimo. To je vrlo skupa operacija. U Turskoj, gde smo mi operisane, košta 30.000 evra, a negde je i mnogo skuplje."

 Zašto operacija nije urađena kod nas?

"Postoji nekoliko razloga. Mi imamo odlične lekare, ali su uslovi katastrofalni. Takođe, u Srbiji nije dozvoljeno da donor bude osoba koja nije blizak srodnik pacijenta. Dakle, ja kao njena prijateljica i koleginica, nisam imala pravo da joj dam bubreg. Zato smo se odlučile da to bude Turska, gde je baš 2014. godine promenjen zakon i dozvoljeno da donor ne mora da bude krvni srodnik. Odlučile smo se za privatnu kliniku Adžibadem. Ima ih više u Turskoj, na različitim mestima, a mi smo išle u Bursu, jer se smatra da je ta najbolja za transplantaciju organa."

Da li je sve bilo kako ste očekivale?

"I više od toga. Ja u Turskoj nisam bila čak ni na letovanju, tako da nisam znala da su oni 50 godina ispred nas u svemu. Ne samo što im je životni standard bolji, što imaju odlične stručnjake, jer stručnjake imamo i mi, već je i odnos prema pacijentima savršen. Pratnja se podrazumeva, a mnogo znači kada u teškim situacijama pored sebe imate drago lice. Tako je sa Ivanom išla njena sestra, a sa mnom drugarica. Sve smo imale hranu i krevet u bolnici, sobu u hotelu u kojem smo bile smeštene pre i posle operacije. Takođe, u cenu od 30.000 evra spada i avionski prevoz od Beograda do Turske, kao i automobil i vozač koje bolnica šalje po pacijente u hotel, svaki put kada treba doći na preglede."

Koliko dugo ste bili u Turskoj?

"Mesec dana, s tim što sam ja mogla da se vratim i ranije. U prvoj nedelji se rade kontrole, zatim dolazi operacija, koja je urađena laparoskopski, 3D, a već četvrti dan nakon transplantacije su me pustili da idem u hotel. Za neka tri, četiri dana, ja sam već mogla da hodam i da se vratim za Beograd, ali sam rešila da ostanem i sačekam Ivanu, koja je dobila neku blažu infekciju."

O čemu ste razmišljali u trenutku kada ste legli na operacioni sto?

"Nije to bilo toliko strašno. Mnogo mučnije su pripreme. Bila sam cela izbodena zbog raznih analiza, danima ti uzimaju urin, mokriš u neke čaše, flaše. To sve mi je toliko dosadilo da sam jedva čekala operaciju, da se sve završi i da idem kući. Osim tih analiza, morale smo da prođemo i etičku komisiju. Za sve to vreme ja sam se bojala da mi na kraju ne kažu da je za Ivanu kasno - sa pripremama smo počele u junu, a tek u septembru je izvršena transplantacija."

Šta je to etička komisija?

"Sastoji se od 12 stručnjaka iz različitih grana medicine, a njihov zadatak je da utvrde da li smo Ivana i ja zaista prijateljice ili se radi o zloupotrebi. Baš u to vreme su imali slučaj Ruskinje od 20 godina, koja je želela da donira bubreg Izraelcu od 60 godina, koji je navodno njen najbolji prijatelj."

 Šta vas je ta komisija sve pitala?

"Etički test izgleda veoma ozbiljno, radi se u nekom njihovom ministarstvu, gde smo osim odgovaranja na razna pitanja, morale da pokažemo i zajedničke fotografije koje podvrđuju naše dugogodišnje prijateljstvo. U NIN-u sam radila više od 18 godina, zato su oni u Tursku poslali na memorandumu potvrdu otkada tačno Ivana i ja radimo zajedno. Išle smo i kod psihijatra. Znate, ni kod njih nije uobičajeno da prijatelji jedni drugima doniraju organe. To uglavnom rade roditelji deci i supružnci, a ljudski organi na tržištu imaju ogromnu cenu i tu može odlično da se zaradi. Zato su tokom razgovora hteli da me isprepadaju, rekli su mi da rizikujem da se ne probudim nakon operacije, da ostanem invalid, čak i da umrem."

Da li ste zaveštali organe?

"Imala sam nameru, ali sam u međuvremenu saznala da je sve to velika farsa. Kad vam se nešto desi i lekari utvrde da vam nema spasa, bez obzira na vašu donorsku karticu, uvek se pitaju vaši najbliži, pre nego što vam se izvade oragni. Ako, na primer, roditelji kažu da ste se vi poslednjih godina preispitivali u vezi sa odlukom koju ste nekada doneli, vaša želja se poništava i niko neće dobiti vaše organe. To je u nekim drugim zemljama regulisano takozvanim podrazumevajućim pristankom - donor je svako ko izričito nije tražio da to ne bude. Međutim, osobe koje ne žele da budu donori će biti poslednje na listama za transplantaciju ako njima bude zatrebao neki organ."

Šta biste poručili onima koji će se možda naći u vašoj situaciji jednog dana? Kako biste ih ohrabrili?

"Niko ne očekuje ni od koga da deli organe dok je živ. Takođe, ni ja ne bih razmišljala o tome da se nije desilo nekome koga volim i zbog koga je moj život potpuniji i lepši. Kada biste o tome unapred razmišljali, sigurno biste pomislili da niste u stanju da to uradite. Ali, život može da vas ubedi u suprotno - da ste itekako u stanju i da to nije ništa strašno."

Najnovije vesti, savete, preporuke i zanimljivosti u vezi sa zdravljem, čitajte i na našoj Facebook stranici MONDO Klinika.