U Srbiji već duže od osam godina nije urađena nijedna transplantacija srca, a kroz dramu neizvesnosti kada će i da li će uopšte dobiti organ, koji im znači život, prolazi na hiljade ljudi. Bubreg u ovom času u Srbiji čeka 1.600 ljudi, jetru - 80, srce - niko ne zna...
Transplantacija srca tako dugo nije urađena jer, prvo, nema razvijene službe uzimanja i prihvatanja organa za presađivanje. Osim toga, Srbija nije članica Eurotransplanta, evropske organizacije, od koje bismo mogli da dobijemo dragoceni organ, ali uz obavezu da ovoj asocijaciji ustupamo i naše "viškove”. I ono najvažnije - nemamo organe za transplantaciju. U najtežim trenucima kada se jedan život neumitno gasi, kod rodbine nema svesti da bi se darivanjem organa nekome drugom mogao spasiti život.
Docent dr Siniša Gradinac, predsednik Republičke komisije za transplantaciju organa pri Ministarstvu zdravlja, kardiohirurg Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje”, za "Politiku” objašnjava razloge ove poražavajuće istine:
"Od 1999. godine u Srbiji nije urađena nijedna transplantacija srca. Razlog za prestanak programa transplantacija je pre svega bombardovanje. Pre četiri godine Komisija pri Ministarstvu zdravlja napravila je predlog novog zakona o transplantaciji, koji je harmonizovan sa svim pravilnicima Evropske unije u ovoj oblasti. Ministarstvo zdravlja, međutim, nije dovoljno brzo pokrenulo proceduru da se ovaj novi zakon usvoji i formira nacionalna Agencija za transplantaciju. Time bi se dobila sistemska podrška za program, ali i materijalna podrška", kaže Siniša Gradinac.
U međuvremenu je u Srbiji bilo pojedinačnih uspešnih transplantacija jetre i bubrega sa kadavera - osoba u stanju moždane smrti, ali novom srcu teški bolesnici mogu da se nadaju samo u nekoj inostranoj klinici, i to samo ako imaju novac da organ i troškove intervencije i bolničkog lečenja plate sami.
"Naše zdravstveno osiguranje na listi indikacija zbog kojih se pacijent može uputiti na lečenje u inostranstvo nema transplantaciju srca, niti ove troškove naknadno refundira onima koji su sami finansirali ovu intervenciju", potvrđuje direktorka Republičkog Zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović.
Direktorka Republičkog fonda negira da je cena transplantacije srca samo oko 70.000 evra, kako se navodi u pojedinim medijima. Cena ugradnje kreće se od 70.000 do 90.000 evra, ali se u obzir moraju uzeti moguće komplikacije, kao i vreme koje neko provodi na klinici dok čeka organ, tako da cena intervencija često premašuje i 300.000 evra.
Posle čitave ove priče i u javnosti se nameće pitanje kako su devedesetih godina lekari Klinike KVB "Dedinje” uradili čak četiri transplantacije srca za vrlo kratko vreme, uz 13 transplantacija jetre. Dok docent Siniša Gradinac kaže da je to tada bio uspešan projekat, ali koji nije bio održiv, neki lekari tvrde da se radilo "kaubojski”, bez nacionalnog programa, za potrebe političke promocije tadašnjeg ministra zdravlja, dr Milovana Bojića.
Ipak, i tada i sada, kao glavni problem nameće se nedostatak organa za transplantaciju. U Srbiji i dalje nema razvijene svesti o humanosti zaveštanja svojih i ustupanja organa članova porodice ukoliko dožive moždanu smrt.
Dok u Americi u svakoj vozačkoj dozvoli stoji naznaka da li je njen vlasnik saglasan sa uzimanje organa u slučaju nesreće, kod nas je pominjanje takve mogućnosti potpuni tabu.
Španci bi mogli biti drugi primer: svako ko postane punoletan i podnese zahtev za izdavanje lične karte ima šest meseci da se odluči da li pristaje da bude davalac organa. Ako se u roku od šest meseci ne izjasni, vodi se kao neko ko je automatski prihvatio ovu mogućnost. Zato je Španija zemlja u kojoj se obavi najveći broj transplantacija organa.
Transplantacija srca tako dugo nije urađena jer, prvo, nema razvijene službe uzimanja i prihvatanja organa za presađivanje. Osim toga, Srbija nije članica Eurotransplanta, evropske organizacije, od koje bismo mogli da dobijemo dragoceni organ, ali uz obavezu da ovoj asocijaciji ustupamo i naše "viškove”. I ono najvažnije - nemamo organe za transplantaciju. U najtežim trenucima kada se jedan život neumitno gasi, kod rodbine nema svesti da bi se darivanjem organa nekome drugom mogao spasiti život.
Docent dr Siniša Gradinac, predsednik Republičke komisije za transplantaciju organa pri Ministarstvu zdravlja, kardiohirurg Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje”, za "Politiku” objašnjava razloge ove poražavajuće istine:
"Od 1999. godine u Srbiji nije urađena nijedna transplantacija srca. Razlog za prestanak programa transplantacija je pre svega bombardovanje. Pre četiri godine Komisija pri Ministarstvu zdravlja napravila je predlog novog zakona o transplantaciji, koji je harmonizovan sa svim pravilnicima Evropske unije u ovoj oblasti. Ministarstvo zdravlja, međutim, nije dovoljno brzo pokrenulo proceduru da se ovaj novi zakon usvoji i formira nacionalna Agencija za transplantaciju. Time bi se dobila sistemska podrška za program, ali i materijalna podrška", kaže Siniša Gradinac.
U međuvremenu je u Srbiji bilo pojedinačnih uspešnih transplantacija jetre i bubrega sa kadavera - osoba u stanju moždane smrti, ali novom srcu teški bolesnici mogu da se nadaju samo u nekoj inostranoj klinici, i to samo ako imaju novac da organ i troškove intervencije i bolničkog lečenja plate sami.
"Naše zdravstveno osiguranje na listi indikacija zbog kojih se pacijent može uputiti na lečenje u inostranstvo nema transplantaciju srca, niti ove troškove naknadno refundira onima koji su sami finansirali ovu intervenciju", potvrđuje direktorka Republičkog Zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović.
Direktorka Republičkog fonda negira da je cena transplantacije srca samo oko 70.000 evra, kako se navodi u pojedinim medijima. Cena ugradnje kreće se od 70.000 do 90.000 evra, ali se u obzir moraju uzeti moguće komplikacije, kao i vreme koje neko provodi na klinici dok čeka organ, tako da cena intervencija često premašuje i 300.000 evra.
Posle čitave ove priče i u javnosti se nameće pitanje kako su devedesetih godina lekari Klinike KVB "Dedinje” uradili čak četiri transplantacije srca za vrlo kratko vreme, uz 13 transplantacija jetre. Dok docent Siniša Gradinac kaže da je to tada bio uspešan projekat, ali koji nije bio održiv, neki lekari tvrde da se radilo "kaubojski”, bez nacionalnog programa, za potrebe političke promocije tadašnjeg ministra zdravlja, dr Milovana Bojića.
Ipak, i tada i sada, kao glavni problem nameće se nedostatak organa za transplantaciju. U Srbiji i dalje nema razvijene svesti o humanosti zaveštanja svojih i ustupanja organa članova porodice ukoliko dožive moždanu smrt.
Dok u Americi u svakoj vozačkoj dozvoli stoji naznaka da li je njen vlasnik saglasan sa uzimanje organa u slučaju nesreće, kod nas je pominjanje takve mogućnosti potpuni tabu.
Španci bi mogli biti drugi primer: svako ko postane punoletan i podnese zahtev za izdavanje lične karte ima šest meseci da se odluči da li pristaje da bude davalac organa. Ako se u roku od šest meseci ne izjasni, vodi se kao neko ko je automatski prihvatio ovu mogućnost. Zato je Španija zemlja u kojoj se obavi najveći broj transplantacija organa.
Kada nema novca vežba se na krmačama
Dok je danas program transplantacija srca i jetre u Srbiji skoro potpuno zaustavljen, pre 13 godina, tačnije 5. jula 1995. godine, glavna vest u svim medijima bila je istovremena transplantacija srca i jetre dvojici pacijenata na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje”.
Kako je to tada, u vreme sankcija i opšte besparice, bilo moguće, a danas je u sferi "nemoguće misije”? Odgovor za "Politiku” dao je dr Milovan Bojić, tada direktor "Dedinja”, kasnije i ministar zdravlja i potpredsednik Vlade Srbije, danas profesor privatne Medicinske akademije.
"Nikakav politički angažman nije imao veze sa mojim jasnim sagledavanjem da su transplantacije nasušna potreba u Srbiji. Izneo sam ovu ideju na državnoj televiziji, a nakon toga moji oponenti nagovorili su Isidora Papu sa VMA da kaže da me treba isključiti iz lekarske profesije, jer kada za vreme Tita i Kardelja, kada je bilo novca, nisu uspeli da rade transplantacije, kako će u vreme sankcija. Kako? Jednostavno! Shvatio sam da je posao oko transplantacija pre svega organizaciono pitanje, više nego novčano i da se mora raditi multidisciplinarno i multiinstitucionalno. Sada mislim isto: Srbija ima sve potencijale da uspešno radi sve vrste transplantacija", kaže Bojić.
On dodaje da se prvo vežbalo na eksperimentalnim životinjama: "Boško Perošević, tadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine, obezbedio nam je 150 krmača landros rase, jer su one najsličnije ljudskom organizmu. Svakog utorka naš tim, više od 50 lekara iz svih oblasti, na VMA, kod dr Sanje Dujića, posmatrao je eksperiment transplantacije srca sa jedne svinje na drugu. Nakon šest meseci eksperimentalnog rada, kontaktirali smo profesora Pihlmajera iz Hanovera, najvećeg evropskog eksperta, koji je potom našem timu obezbedio da pet nedelja posmatra transplantacije rađene na ljudima. Nije bilo para, pa su lekari bili smešteni kod naših zemljaka", priseća se dr Bojić.
Do prvih organa došli su preko Novog Sada i uz razumevanje porodice jednog nastradalog mladića. "Tog 15. jula 1995. godine radili smo celu noć i obavili istovremeno i transplantaciju srca i jetre. Pacijent koji je tada dobio jetru i danas je živ i vodi restoran, a drugi je sa transplantiranim srcem živeo nekoliko godina", priča Bojić.
(MONDO)
Kako je to tada, u vreme sankcija i opšte besparice, bilo moguće, a danas je u sferi "nemoguće misije”? Odgovor za "Politiku” dao je dr Milovan Bojić, tada direktor "Dedinja”, kasnije i ministar zdravlja i potpredsednik Vlade Srbije, danas profesor privatne Medicinske akademije.
"Nikakav politički angažman nije imao veze sa mojim jasnim sagledavanjem da su transplantacije nasušna potreba u Srbiji. Izneo sam ovu ideju na državnoj televiziji, a nakon toga moji oponenti nagovorili su Isidora Papu sa VMA da kaže da me treba isključiti iz lekarske profesije, jer kada za vreme Tita i Kardelja, kada je bilo novca, nisu uspeli da rade transplantacije, kako će u vreme sankcija. Kako? Jednostavno! Shvatio sam da je posao oko transplantacija pre svega organizaciono pitanje, više nego novčano i da se mora raditi multidisciplinarno i multiinstitucionalno. Sada mislim isto: Srbija ima sve potencijale da uspešno radi sve vrste transplantacija", kaže Bojić.
On dodaje da se prvo vežbalo na eksperimentalnim životinjama: "Boško Perošević, tadašnji predsednik Izvršnog veća Vojvodine, obezbedio nam je 150 krmača landros rase, jer su one najsličnije ljudskom organizmu. Svakog utorka naš tim, više od 50 lekara iz svih oblasti, na VMA, kod dr Sanje Dujića, posmatrao je eksperiment transplantacije srca sa jedne svinje na drugu. Nakon šest meseci eksperimentalnog rada, kontaktirali smo profesora Pihlmajera iz Hanovera, najvećeg evropskog eksperta, koji je potom našem timu obezbedio da pet nedelja posmatra transplantacije rađene na ljudima. Nije bilo para, pa su lekari bili smešteni kod naših zemljaka", priseća se dr Bojić.
Do prvih organa došli su preko Novog Sada i uz razumevanje porodice jednog nastradalog mladića. "Tog 15. jula 1995. godine radili smo celu noć i obavili istovremeno i transplantaciju srca i jetre. Pacijent koji je tada dobio jetru i danas je živ i vodi restoran, a drugi je sa transplantiranim srcem živeo nekoliko godina", priča Bojić.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.