Strah od bolesti i smrti, bol, depresija, nerazumevanje, ali i odbacivanja od strane vršnjaka, samo su neki od problema sa kojima se suočavaju mladi koji se lečeod raka ili su završili lečenje. Kako bi im se pomoglo, u Srbiji je prvi put pokrenuta onlajn vršnjačka podrška za decu i adolescente obolele od nekog malignog oboljenja.
PROČITAJTE MONDO ISPOVEST: KADA SU MI REKLI DA IMAM RAK...
O suočavanju sa teškom dijagnozom, reakciji okoline i nepresušnom optimizmu, za MONDO su govorile Milica Šimonjić i Milkica Dimitrijević, devojke koje su iz ove bitke sa rakom izašle kao pobednice.
Milici je sa svega 13 godina dijagostikovana leukemija.
"Roditelji su prvo krili od mene da imam leukemiju kako bi me zaštitili. Nakon nekih mesec dana provedenih na odeljenju, kada sam već pričala sa drugim pacijentima, shvatila sam o čemu se radi. Prva moja rekacija je bila šok, bila sam jako uplašena i nisam znala šta da očekujem. Kasnije sam već počela da se informišem, pa je sve išlo mnogo lakše".
Milikica je nedelju dana pred 18. rođendan krenula na prvu hemioterapiju zbog osteosarkoma. Kako kaže, "kancer joj je bio poklon za punoletstvo".
"Niko mi nije rekao od čega bolujem, ali po mami sam videla da je ozbiljno. Tako da sam pitala doktore sve što me zanimalo. Bilo mi je važno da znam sa čim se suočavam da bih mogla da se borim".
Kada pitate osobe koje su preživele rak, najčešće ćete ih čuti da kažu da su u vreme lečenja život delili na dva dela, na bolnički i kućni. I mada je bolnički život zastrašujući, ipak je bio lakši od kućnog. Okruženje ljudi koji ih razumeju, ljudi koji prolaze kroz isto činilo je da se ne osećaju usamljeno. S druge strane, život koji su do tada vodili, taj kućni život, više nije imao veze sa nekadašnjim.
"Kad si u bolnici, ti si u čauri, zaštićen od svega toga što se napolju događa, ali priželjkuješ da izađeš, da živiš normalan život. Međutim, kada se vratiš u realnost, shvatiš da ona često nije tako prijatna. Ponovno suočavanje sa vršnjacima, porodicom, prijateljima i celom familijom zna da bude i te kako izazovno", kaže Milica.
Jedan od izazova bio je povratak u školu i suočavanje sa "onim" pogledima vršnjaka.
"Drugari iz razreda su mi bili velika podrška, ali sam zato s drugom decom imala neprijatne situacije - smejali su mi se što sam ćelava... Znam da je to bilo iz neznanja, ali često sam se kući vraćala uplakana. Kasnije sam naučila kako da se nosim sa takvim situacijama",priča Milica.
Milkici je bilo veoma važno da je okolina ne sažaljeva.
"Nikad nisam govorila da sam bolesna. Za mene rak nije bolest, već privremeno stanje koje me 'maltretira' i koje će proći. Nisam imala problem da kažem da imam osteosarkom, ali nisam želela da se suočim sa tim 'tugaljivim' pogledima okoline, nisam želela da na mene više ne gledaju kao na Milkicu već na neki tamo 'tužni rakić'",kaže Milkica.
O svom stavu prema bolesti, obe kažu da je bio promenljiv. Osećanja su se smenjivala od potpune beznadežnosti do velikog optimizma. Ali ipak je optimizam preovladavao. Kako vole da istaknu u organizaciji "MladiCe" - za amputaciju duha ne postoji proteza.
"Trudim se da funkcionišem kao i svi drugi mladi ljudi. Ono što je sad najgore, jeste kada imaš neki zdravstveni problem, tipa prehlada, odmah počnem da razmišljam da li to ima veze sa mojim rakom, da li se vraća. To su ti neki najteži momenti, taj glasić u glavi koji stalno brine. Strah od povratka raka je stalno prisutan. I to ne prolazi ni sada, 11 godina nakon uspostavljanja dijagnoze. Rak je uvek deo mog života nebitno koliko godina prođe od izlečenja",kaže Milica.
"Bilo je svakakvih dana. Od toga da sam u potpunosti pomirena sa bolešću i bukvalno cupkam i gledam na sat koliko još ima do izlečenja, preko besa što mi se to dešava, pa sve do trenutaka kada me preplavi beznadežnost i više ne mogu da se borim. Ali, kad se sve uzme u obzir. Optimizam je, ipak, preovladavao",zaključila je Milkica sa osmehom.